Kada je dete malo, mlade mame često počnu da paniče oko raznih stvari. Misle da je njihovo dete poprilično drugačije od drugih ili da sa njim nešto nije u redu (daleko bilo!). Čim vide da jedno dete ume da slaže kocke, uplaše se što njihovo dete, sličnog uzrasta, to još uvek ne zna. Međutim, iako postoje određeni kriterijumi vezani za dečiji razvoj, svako se razvija svojim tempom. Pre nego što počnete da se brinete što se Vaše dete često igra samo ili ne zna kako da se uključi u igru druge dece, pročitajte sledeće smernice.
Kada nam dete ima do tri godine, mnoge njegove postupke tumačimo bezobrazlukom i neposlušnošću. Pitamo se u čemu toliko grešimo, jer nam se čini da druga deca uopšte nisu takva. Često se setim izjava bliskih osoba: „Jao, kako je tvoje dete dobro. Tako je mirno i tiho. Nema galame, dreke, vike i besnih ispada.“ Da, da, sačekajte još pet minuta…
Detetu treba mnogo vremena da nauči pravila koja važe u svetu odraslih. Kada Vaše dvogodišnje dete kaže: „Ne dam. To je moje“, nemojte burno reagovati. Umesto što ćete vikati ili ga kazniti na bilo koji način, probajte da mu objasnite zbog čega treba da deli sa drugima i zbog čega je to važno. Naučite ga zbog čega je nešto dobro, a zbog čega loše. Znajte da ga nećete naučiti jednom Vašom rečenicom, već ćete svojim ponavljanjem dosaditi i sami sebi. Sve dok ne budu zrela da usvoje određena ponašanja na pravi način, to neće ni učiniti. Ali, važno je da pripremite teren.
Ukoliko Vam dete ima godinu ili dve, često će posmatrati drugu decu i uopšte se neće uključiti u igru. Ono voli svoja samostalna istraživanja, gde će raditi onako kako njemu odgovara. Igraće se onim što njega zanima, na način koji samo ono voli i niko drugi mu neće trebati. Igra u ovom uzrastu je isključivo samostalna. Prelazi u sledeću etapu su spontani i ne dešavaju se preko noći, tako da ne očekujte čuda čim se približi rođendan Vašem mališanu.
Kada se približe trećem rođendanu, nešto će malčice početi da se menja. Ono neće samo posmatrati drugu decu, već će poželeti i da ih imitira, uzme neku njihovu igračku i pobegne. Može se čak i uključiti, ali je ta igra uporedna i obično uključuje mali broj dece – svega dvoje ili troje. Ukoliko starije dete bude malo grublje prema njima, oni će se naći u ogromnom čudu i neće razumeti zbog čega se njihov drugar, brat ili sestra ponašaju na taj način. Jer, ono želi tu igračku. U čemu je sad problem i zašto mu je niko ne da…
Nakon toga se javlja asocijativna igra. Ovde su deca uključena u zajedničku grupu, međutim njihove aktivnosti nisu usmerene ka zajedničkom cilju, već svako „tera na svoju vodenicu“… Nakon treće godine, uloge i aktivnosti počinju značajno da se menjaju. Deca počinju da se dopunjuju, razmenjuju svoje igračke i reči, zadaci se dele, shvataju neka jednostavna pravila. U svakom momentu se može desiti da se dete vrati jedan korak nazad, pa onda dva napred… Na to utiču mnogi faktori.
Što su starija, deca uče kako zajedno da postignu određeni cilj. Nisu toliko agresivna ili besna kada nešto nije po njihovom, već imaju razumevanja i za svoje drugare, braću, sestre… Saradnja im više nije toliko strana. Uče da sačekaju svoj red, imaju mnogo više razumevanja i strpljenja.
Zato, pažljivo posmatrajte svoju decu. Naučite da prepoznate šta je karakteristično za određeni uzrast i nemojte od njih očekivati nemoguće aktivnosti. Ukoliko ih budete forsirali, postoji veća verovatnoća da ćete stvoriti averziju. Zato se naoružajte strpljenjem i učite decu polako i sigurno.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
