Kada imate malo dete koje obožava da šeta, trči, skače po baricama i staje da pogleda sve što se nalazi na trotoaru, sve obaveze obavljate sporije od ostalih ljudi. Odlazak do prodavnice koja je udaljena pet minuta se pretvara u šetnju od pola sata. Objašnjavate zbog čega vrapci jedu mrvice hleba, zašto puž ima kućicu, zašto je Mesec toliko visoko, zašto ovaj kamen stoji baš tu gde stoji ili zašto je neko bacio smeće van korpe za otpatke ili kontejnera…
O ovome baš i niste razmišljali dok niste postali roditelj. Ali, sada kada ste mama ili tata, ovi razgovori i šetnje predstavljaju Vašu svakodnevnicu i uživate u tome. Svako ima svojih problema i muka. Ko zna gde su Vam misli dok šetate gradom…
Međutim, već nekoliko puta sam naišla na pravi bezobrazluk na ulicama. Šetate se sa svojim detetom. Malo je i držite ga za ruku. U susret Vam ide nepoznata, odsutna i nervozna osoba. Pošto je trotoar veoma uzak, svi se pomeramo kako bi se mogli nesmetano kretati. I umesto da puste Vas koji držite ručicu tom malenom detetu, ljudi se i ne pomere. Ili, gradom šetaju napucane žene i devojke sa ogromnim torbama. Iskrivile su kičmu i ruku držeći ih, a onda Vas udare tom istom torbom. „Oprosti i izvini“ su davno zaboravljeni termini.
Moja devojčica ima dve i po godine. Ostavili smo pelene. Međutim, ponekad se desi da joj se piški dok smo napolju. U blizini nema ni jednog kafića ili restorana gde bi mogla da ode u toalet. Skinem je na sred travnjaka i dete piški. Ljudi koji prolaze Vas gledaju popreko. Zbog čega? Zar nikad niste videli dete koje piški u travi? Zar Vi niste nikad piškili u travi?
Isto tako, dete vozi mali motor. Odguruje se nogama. Ponekad vozi pravo na nekog prolaznika. Pokušavam da je naučim da bude oprezna i gleda kuda ide ili vozi, ali joj to ne polazi uvek za rukom. Nekad se zanese i ne razmišlja. Uredno se izvinim svakoj osobi pored koje prođe. Nije mi teško. Svom detetu želim da pružim najbolji mogući primer.
Šetam gradom, uživam sa detetom i razmišljam: „Da li ovakve stvari zaista mogu iznervirati ljude koji prolaze pored nas?“ Dok nisam postala roditelj, prolazila sam i ja pored male dece. Neka od njih su bila mirna, neka su bila pravi mali đavoli. Ali, sećam se da sam uvek razvukla osmeh od uha do uha. Deca prosto mame Vaše osmehe. Slatki su Vam, bez obzira što su ponekad nevaljali. Šta se to dogodilo?
Razumem da se teško živi. Razumem da svako ima svojih muka i problema i da mnogima nije nimalo lako. Ali, odakle nam pravo da se tako bahatimo ulicama? Gde je nestalo to kućno vaspitanje? Za to baš i ne možemo kriviti političare. Za to smo krivi mi ili naši roditelji!
Ukoliko ste roditelj koji nailazi na ovako mračna lica, samo se nasmejte. Uživajte u svom detetu i svim čarima koje nosi roditeljstvo. Ne obazirite se na nervozne ljude. Ali, ukoliko Vas potkače u prolazu, dajte im do znanja šta su uradili!
Ukoliko ste nervozni prolaznik kojeg sam opisala u prethodnim redovima, usporite malo! Obratite pažnju na decu! Obratite pažnju na Vaše ogromne torbe! Neko sutra može potkačiti Vaše dete! Bićete besni i ljuti do neba!
Ukoliko ste učesnik saobraćaja, važe ista pravila! Usporite malo! Zašto niste krenuli na vreme?! Nemojte žuriti i držite se pravila i ograničenja! Da li je potrebno da uništite svoj ili tuđi život kako bi se naučili pameti?!
Ukoliko želite da promenite svet oko sebe, morate početi od Vas samih. Obratite pažnju na druge ljude, decu, stare osobe…Život se veoma lako preokrene i Vi budete u toj koži koju niste želeli!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
