Živimo u veoma teškom vremenu. Na svakom koraku vreba neka opasnost. Plašimo se i sebi postavljamo milion pitanja: „Da li ćemo moći da…? Da li ćemo uspeti da…? Šta ako…? Kako da…? “ Kada imate decu, ovi strahovi i ova pitanja postaju mnogo učestalija. Više niste samo Vi u igri.
Da, u pravu ste. Čini se kao da je opasnosti mnogo više nego ranije. Nekad se moglo spavati, iako se nije zaključavala brava. Nekad smo mogli da pustimo decu da sama idu do škole i da se sama iz nje vraćaju. Deca su nam bila samostalnija, zbog toga što smo imali mnogo više poverenja u svet u kojem živimo. Danas to više nije tako.
Pratimo decu do škole, do treninga, do baleta… Ali, ne radimo samo to. Nekako smo počeli sve da radimo umesto njih. Radimo im domaće zadatke. Nemaju apsolutno nikakvih obaveza ili odgovornosti. Toliko jurimo za novcem, da više ni stižemo ništa drugo. Pa čak ni da provedemo kvalitetno vreme sa sopstvenom porodicom. Umesto toga, kupujemo im brojne poklone. Među njima mobilne telefone, kompjutere i svu prateću opremu.
Nedavno sam bila na jednom druženju kod prijateljice koja ima troje dece. Svo troje su imali svoje mobilne telefone, igrali igrice i surfovali netom. Svi su fizički bili kod kuće, ali su totalno bili isključeni. Kada biste im postavili neko pitanje, nisu vas čuli.
Ja se ne sećam takvog detinjstva. Nas niko nije mogao da obuzda. Sećam se letnjih raspusta, gde smo se do 23h igrali na ulici. I molili smo roditelje da nas puste još malo. Oni su sedeli na klupi ispred i ćaskali sa ostalim roditeljima.
Danas se roditelji umorni vraćaju sa posla. Nemaju snage za dečiju viku i buku. Nemaju snage da slušaju, a kamoli učestvuju u bilo kakvim aktivnostima, osim gledanja TV programa. Druženje je rezervisano samo za subotu ili nedelju. A i tada je to kratkog veka, jer roditelji rade sve stvari koje nisu stigli tokom radne nedelje.
Da li se iko pita kuda sve to vodi? Svi razumemo tešku situaciju. Svi razumemo da se jedva preživljava do prvog u mesecu. Svi razumemo da roditeji rade i po nekoliko poslova kako bi svojoj deci obezbedili osnovne stvari.
Iako je mnogo teško i naporno, nemojte zaboraviti da je Vašoj deci potrebno i nešto drugo osim novca. Vašoj deci ste potrebni Vi. Vašoj deci je potreban Vaš osmeh kako bi i ona bila srećna i zadovoljna. Vašoj deci je potreban humor, razgovor sa roditeljima, druženje sa drugom decom i drugim roditeljima. Vašoj deci je potrebna spontanost. Ona ne mogu čekati vikend kako bi se družila.
Uradite nešto drugačije. Niko ne može reći da baš nikad nema vremena. Postali smo društvo koje ne želi da ide bilo gde. Postali smo društvo koje želi da živi na visokoj nozi, iako za to baš i nema novca. Postali smo društvo koje svoju decu vodi samo u shoping centre. Dok sednete u kafić i popijete piće, platite ulaznicu za neku igraonicu i kupite deci sladoled ili kolač, potrošićete isto onoliko novca koliko biste potrošili do zoološkog vrta u obližnjem gradu, posetu nekom salašu ili odlasku na selo.
Nema ničeg lošeg u tome ukoliko vodite svoju decu u shoping centre. Loše je to što osim tog mesta više nemate gde da odete. Svi su zauzeti, umorni, nemaju kad…
Nekada su se porodice mnogo više družile. Ponekad čak ni struje nije bilo, a mi bismo se okupili kod komšije i smejali se i pričali oko sveće. Danas se jedva javljamo svojim komšijama.
Ništa se neće promeniti ukoliko čekate da neko drugi promeni svet oko Vas. Za početak, pozovite komšije i njihovu decu na druženje. Prošetajte se zajedno. Odvedite decu u obližnji park. Skuvajte ručak zajedno. Učinimo nešto za bolju budućnost naše dece. Pozovite svog prijatelja, iako se u poslednje vreme baš i niste često čuli. Ne zaboravite da svako ima svojih problema i nemojte im baš sve uzimati za zlo. Uradite nešto kako biste bili manje umorni, a više druželjubivi. Zar želite da Vas Vaša deca zapamte kao stalno neraspoložene, nervozne umorne od svega?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
