Svi roditelji znaju koliko mala deca ponekad umeju biti tvrdoglava. Nemaju mira ni tren. Sada su ovde, ali već sledećeg trenutka su 30 metara ispred Vas. Svakodnevnica sa njima Vas izuzetno iscrpljuje.
Da li ste jedan od onih roditelja koji stalno viču? Uprkos tome Vaša deca Vas i dalje ne čuju. Usmerena su na igru ili bilo šta drugo što im okupira pažnju. Autoritet se ne uspostavlja visokim tonom. Možda on sad plaši Vašu decu, te će učiniti to što tražite. Ali, doći će trenutak kada će prestati da Vas se plaše. Šta ćete tada?
Svako dete je drugačije. Postoje ona koja su mirna kao bubice (mada ja takvu ne poznajem) i ona koja su izuzetno nemirna i radoznala. Sve bi da vide i čuju, svuda bi se popela, sve bi probala bez obzira koliko to ponekad može biti opasno. A Vas svaki put hvata predinfarktno stanje. I samo vičete: „Nemoj ovo! Nemoj ono! Ne smeš tamo! Ne smeš ovamo!“ Glavobolja i umor su Vaši svakodnevni gosti.
Za početak prestanite da vičete. Ustanite i idite do deteta. Skinite ga sa zida i objasnite koliko to može biti opasno ukoliko ne pazi. Nemojte koristiti stručne i komplikovane reči. Neka Vam rečenice budu što kraće. Što jednostavnije objasnite detetu zašto je nešto opasno.
Pričajte sporije. Nemojte brzati tako da Vas ni odrasla osoba ne može razumeti. Vaše dete će se na taj način samo zbuniti, a sigurno Vas neće ponovo pitati jer se uplašilo Vaše ljutnje.
Imajte strpljenja. Ali puno, na pretek. Posle mnogo truda i ponavljanja, dete će naučiti ono što želite da ga naučite. Nemojte pokušavati na silu. Dete mora biti skoncentrisano kako bi nešto naučilo. Mora biti spremno. I sve mu morate preneti na što zanimljiviji i upečatljiviji način.
Kada mu nešto zabranite, objasnite mu zašto je to tako. Nemojte mu samo reći: „Ne smeš ići tamo!“ Ono će po pravilu baš u inat otići. Morate mu reći da je vruće kod šporeta i da se može opeći. Uzmite ga u naručje i sa bezbedne udaljenosti pokažite šporet i ono što se nalazi na njemu. Na taj način ćete zadovoljiti njegovu radoznalost i više neće želeti da priđe šporetu.
Kada Vaše dete pretera, odredite način kazne. Recimo, dvogodišnjem detetu možete reći: „Kažnjen si zato što si pocepao knjigu. Sedi u ovoj fotelji 5 minuta“. Detetu tog uzrasta je ova kazna sasvim dovoljna, jer mu je veoma teško da bude mirno i ne radi ništa. Ukoliko ustane, svaki put ga vratite. Nakon isteka vremena, recite mu da je kazna prošla i da može ustati.
Ukoliko ne želi da pospremi igračke, nađite načina da to spremanje bude zanimljivo. U početku mu pomozite. Objasnite zašto se igračke moraju pospemiti. Recimo, umesto da kažete: „Skloni igračke, mora biti reda“, Vi recite: „Skloni igračke da se ne bismo okliznuli o njih i slomili ih.“ Svako dete je drugačije. Pronađite ono što dopire do njega.
Najvažniji je razgovor i odnos koji izgradite sa svojim detetom. Pokušajte da zamislite da je Vaše dete samo mali čovek. Nemojte ga tretirati kao mališana. Njima izuzetno prija kada ih uključimo u neke kućne obaveze kao ravnopravne članove porodice. Oni vole da učestvuju u razgovorima odraslih (naravno, do određene mere). Vole da ih pitamo za mišljenje. Osećaju se važnim i bitnim. Deca će se ponašati onako kako se mi ponašamo prema njima. Ukoliko često izgubimo glavu zbog svakodnevnih stvari koje rade i oni sami će češće gubiti glavu. Biće nemogući i neposlušni. Naučite ih da se velika većina stvari može uraditi na miran i tih način. Možda neće to shvatiti odmah, jer ipak su to samo deca, ali budite uporni i odrašće u stabilne ljude.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
