Ne znam jesmo li toliko ušuškani u nekim svojim nevoljama i provalijama, pa nam je sve to nekako „prihvatljivo“. Svesni smo toga da život ne može biti savršen. Svesni smo da ima perioda kada nemamo dovoljno para, kada smo ljuti na partnera, kada se pitamo gde li smo toliko pogrešili sa decom, kada smo doneli pogrešnu odluku na poslu.
Pa ipak, svakog dana, bez obzira koliko lepo bilo – mi nešto čekamo. Čekamo da padnu cene, da nam deca porastu, skinemo koji kilogram, kupimo onu skupu haljinu… Čekamo da se neko odljuti, da nas prihvati, da nam nešto prizna… Čekamo da se neko javi, dođe, ima vremena za nas…Čekamo bolja vremena, a ne mrdamo ni prstima.
Uvek su nam drugi krivi. Mi smo jedno savršenstvo koje nikad nije ni mrava zgazilo. Nije nam jasno kako, zašto i zbog čega… U stvari, nismo ni mi nevinašca. Samo smo znali pozadinu te priče, pa smo opravdali svaki svoj postupak. Jer, šta bi bilo da nismo?!
Bolelo bi. Strašno bi bolelo. Srušila bi se ta idealna slika koju gradimo decenijama. Maske bi pale. Bili bismo čak i odgovorni za nečije neraspoloženje, razočaranost, tugu, bol… I to bi nas dotuklo. Zato – čekamo! Šta je to što čekanjem može da se desi? Tu smo gde jesmo, ne mrdamo ni napred, ni nazad. Bojimo se da se pomerimo. I nismo ubedili druge da smo dobro – ubedili smo sebe. To čak nije ni laž. Mi čvrsto verujemo u to.
Prestanite da čekate! Nisu bez razloga rekli da istina boli! Da, ali onda smo na čistom. Znamo kako je zaista. Nema laži, nema prevare. Nismo idealni roditelji, partneri, deca, kolege… Ali, u tom slučaju i samo u tom slučaju ima mesta za promenu.
Promena nije laka. Boli. Tinja. Peče. Svrbi. Tera nas na akciju. Iz sata u sat. Iz dana u dan. Korak po korak. Nekad brže, nekad sporije. Ali, posle određenog vremena, kada pogledamo unazad – vidimo da smo se dobro pomerili iz one mrtve tačke. I to u dobrom pravcu.
Zato, nemojte da čekate! Nazovite. Pružite ruku. Probijte led. Zakoračite u nepoznato. Nije lako, ali najgore je kada stojimo u mestu. Tada ne rastemo. Ne razvijamo se.
Oprostite, ako to zaista želite. Izađite iz tog odnosa koji Vam nije ništa dobro doneo. Pustite njega/nju. Kažite ono što ste godinama hteli, ali niste imali hrabrosti. Toliko toga smo potisnuli, jer je neko rekao da ne smemo, nije lepo, nije kulturno.
A šta se dešava u nama? Oluja? Tornado? Zemljotres? Koliko je čekanje nečega ili nekoga zaista dobro za nas? Ovde ne govorim o privremenom strpljenju. Govorim o zaglavljenosti. A onda, kao u živom pesku – tonemo sve dublje i dublje.
Okrenite list. Napravite korak. Otvorite vrata nečem novom. Ostavite prošlost za sobom. Oprostite – i sebi i drugima. Videćete koliko je lakše. I što je najvažnije: to ne može uraditi niko osim Vas. Prestanite da čekate!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
