Juče je bila prava ludnica u našem danu. Toliko nabijenih obaveza. Vožnje. Malo spavanja. Htela sam da uradim sve. Mnogo toga nisam uspela. Bila sam nervozna i svi ukućani su to primetili. Zbog toga su i deca tražila više pažnje nego obično. A znate kako već to ide sa malom decom – ne može se stići sve, ukoliko Vam oni to ne dozvole i zaigraju sa sami.
Legla sam da spavam puna krivice. Shvatila sam da sam samo letela sa jedne na drugu stvar i da im se nisam uopšte posvetila. Osim naredbi za jelo, spavanje i deljenje igračaka nisu ništa ni čule od mene. I u većini situacija je tako: analiziram šta se desilo, rezultat bude uglavnom isti – ne budem dovoljno sa njima, a očekujem da se ponašaju kao da imaju 18 godina i sve znaju i mogu same.
Priznajte sebi: koliko puta želite da obavite sve do kraja? Koliko puta ste i poslednju sitnicu morali da prebrišete i ostavite na svoje mesto? Sa malom decom Vaš perfekcionizam baš i ne ide pod ruku.
Kada sam to shvatila, okrenula sam list. Sledećeg dana sam organizovala brz ručak. Nisam brisala, sklanjala, usisavala… Bila sam sa njima. Bilo je zanimljivo. A one su bile sasvim drugačije. Nije bilo rasprave, svađe, kenkanja. Bile su kreativne i zaigrale su se. Pošto sam im se posvetila dovoljno, ostatak dana je bio sasvim drugačiji. Nisu bile nemoguće. Nastavile su igru koju su započele sa mnom.
Da li barem dva dana u nedelji možemo drugačije da se organizujemo? Da li možemo da pomerimo neku sasvim nevažnu stvar? Zašto nam je toliko važno da obavimo sve zacrtano?
Deca neće pamtiti ispeglan veš. Neće pamtiti da ste izvlačili tu fleku sat vremena iz majice. Neće pamtiti da je iza garniture bilo prašine. Pamtiće Vas. Vaš izraz lica. Pamtiće svaki put kada niste imali vremena za njih.
Ne pričam o tome da se sve ostalo mora staviti u drugi plan. Ne pričam o tome da ne smete imati ni pola sata vremena za sebe. Ali, budimo iskreni. Danas se brzo živi i mnogo se radi. Ne želimo da naša deca nešto nemaju ili da „zaostaju“ za ostalom decom.
I zato preterujemo. Radimo toliko da možemo da im priuštimo i ono što im možda i nije baš neophodno. Mnoga deca imaju tehnologiju kakva im još nije potrebna za taj uzrast. Kao da patimo od nekih neispunjenih kompleksa.
Sve treba uzeti sa merom. Ako vam deca imaju telefon, laptop ili nešto treće – to ne treba biti najskuplje. Ne trebaju svako malo uzimati sve moguće igračke sa reklama. Ne trebaju jesti brdo slatkiša i sladoleda na koje se dnevno potroši minimum 500 dinara.
Malo štednje nije na odmet. Posvetite im svoje vreme. Budite tu. Prošetajte, idite na izlet, budite pored reke. Dajte im mogućnost da izaberu jednu stvar. Ali, verujte mi, kada ste tu i imaju Vašu pažnju i posvećeno vreme, materijalnih stvari se neće ni setiti. Brzo će proći detinjstvo u kojem Vas ovoliko trebaju. Budite više sa njima.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
