Veoma je teško biti opuštena mama kada ste psiholog. Znate sve razvojne faze. Znate kako na dete utiče svaka Vaša greška, a nemoguće je ne praviti ih. Dođete umorni sa posla, pa nemate baš svakog momenta debele živce i vremena na pretek.
Viknem. Kaznim ih. Popustim. Ne ispunim ono što sam obećala. Ponekad dobiju gutljaj gaziranog soka ili više slatkiša. Budem nervozna. Sa manje strpljenja. One budu nemoguće. Posvađamo se. Izgubim živce.
Ali, trudim se. Svakog dana provodimo nekoliko sati zajedno. Idu svuda sa mnom. Pokušavam da napravim zabavu i igru gde god mogu. Vodim ih na igralište svaki put kada je lepo vreme. Šetamo često. Ne viđamo se samo kada ih moram odvesti negde od tačke A do tačke B.
Ne vodim ih na 1000 vannastavnih aktivnosti. Znam koliko je važno da provedemo što više vremena zajedno. Idu na jednu aktivnost, onu za koju su pokazale najviše interesovanja. Povremeno pravimo kolače. Slušamo muziku i đuskamo. Pričam im priče iz svog detinjstva, a one pričaju o svojim simpatijama iz vrtića i škole.
Pričam im koliko je važno da vole sebe, imaju svoje mišljenje i stav, ne dozvole da ih neko kinji ili im se ružno obraća. Ne forsiram ih da budu najbolje u svemu, jer je skroz u redu biti prosečan, a srećan. Ne moraju imati sve petice, ali moraju dati sve od sebe.
Svakog dana imam brojne razgovore u glavi da sam mogla bolje, više, srpljivije… Jedno poslepodne smo se vraćale iz škole zajedno. Prepričavale smo dan jedna drugoj, dok je jedna mama ispred nas urnisala dete jer se ispljalo u školi: „Kako si se tako isprljao?! Pogledaj na šta ličiš! Zašto jedeš kao svinja?!“
Dete je samo pognulo glavu i mirno koračalo. Da, viknem i ja na svoju decu. Nisu med i mleko. Nismo ni mi bili. Ali, nijednom ih nisam oslovila ružnom rečju. Nijednom nisu čuli: „Debilu, kretenu, svinjo!“ Nisam vikala kada su nešto slučajno prosule, prolile ili razbile. To se može desiti svima nama, bez obzira na godine koje imamo.
Nemojte me pogrešno razumeti. Dete treba biti uporno, radoznalo, motivisano. Treba uvek želeti još. Trebamo ga naučiti da problem vidi kao prepreku koju treba prevazići, a ne kao kraj sveta. Lepo je kad imate sve petice i idete na milion časova dodatnih jezika, klavira, sporta…
Pitam se samo, kada stanete? Kada znate da je Vašem detetu previše? Kada ste sa njima bez prekida, sudova, veša, mobilnih telefona, e- mailova? Sa njima sam svakog dana po nekoliko sati, gde ne stžem da uradim dosta stvari. Ne blista mi stan, sudovi nisu uvek oprani, korpa za veš je uvek puna…
Ali, sve mislim, najvažnije je da sam sa njima. Sve mislim da će mi ovaj period i vreme koje provedemo zajedno biti dobar temelj za njihov pubertet i tinejdžerske dane. Ne možete očekivati da niste sa svojom decom, a da Vam pričaju o svemu i svačemu kasnije. Čast izuzecima, možda neko zna i tako da funkcioniše. Ja ne znam. I uvek želim biti još bolja mama, iako sam svakodnevno svedok tome kako se roditelji loše ponašaju prema svojoj deci zbog sitnica. Mislite o tome.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
