Nije lako biti roditelj. Neprestano vodimo računa o tonu i načinu kojim govorimo. Često nam zafali strpljenja. Uveče, kada uspavamo decu, muči nas onaj ružan osećaj krivice: „Da li sam trebala baš tako burno da reagujem? Možda nisam trebala da ih kaznim zbog takve gluposti? Kakav sam im primer dala? Trebala sam im bolje objasniti situaciju u kojoj su se našle…“
U trenucima slabosti i umora možda im svašta i kažemo: „Prestani da plačeš! Glava me boli od tebe! Zato što JA tako kažem! Ne izmišljaj! Umukni! Kako si dobio tako slabu ocenu?! Sa tobom čovek ne može lepo! Nisam te pitao šta ti želiš! Ne možeš ti to, još uvek si mali!“
Setite se koliko krivimo vrtiće, vaspitače, škole, nastavnike, loše društvo, medije, igrice… A šta je sa rečima koje skoro svakodnevno upućujemo svojoj deci? Šta je sa našim pragom tolerancije? Strpljenjem? Razumevanjem?
Niko ne očekuje da budemo savršeni roditelji. Tako nešto NE postoji! Ali, moramo pokušati da im pružimo dobar primer u što više situacija. Teško je vreme, mnogo se radi, vrednosti su se okrenule naopačke, ali to ne znači da ne možete pokloniti više vremena svojoj deci.
Kada im uputimo sve ove rečenice, narušavamo njihovo samopouzdanje. Ne očekujte da će dete sve odjednom znati kada postane punoletno. Tu ste da im pokažete pravi put, u skladu sa njihovim uzrastom, temperamentom, različitim životnim situacijama…
O ružnim rečima neću ni govoriti. Svi znamo koliko one loše utiču na samopouzdanje. „Ne možeš ti to, još uvek si mali,“ je rečenica koju je svako od nas izgovorio. Zbog čega je treba izbegavati? Ono što dete zapravo čuje, jeste da ne vredi pokušavati. Ono svakako neće uspeti. Upornost se ne isplati. Da li je to poruka koju želite da mu pošaljete?
Ako im često upućujete rečenice ovog tipa, budite sigurni da će Vaše dete biti osuđeno na neuspeh. Neće biti samostalno. Iskoristiće jedino sigurne prilike. Plašiće se promena, neizvesnosti, nesigurnih stvari… A život ih je pun. Nikad ne znamo gde će nas koje iskustvo odvesti, a Vaše dete će se plašiti istog. Želeće samo da bude sigurno i ušuškano, plašiće se svega.
Šta učiniti? Budite tu. Budite podrška. Pustite ga da pokuša. Nema veze ako pogreši. Ustaće, pokušaće ponovo. I shvatiće da se trud isplati. Ne pada ništa sa neba. Ako želi da uspe, mora dobro da se pomuči.
Da, neće mu biti lako. Ali, kome je? Vaše dete mora proživeti neprijatnosti koje su primerene njegovom uzrastu. Jedna po jedna i Vaše dete će postajati sve jače i jače. Budite sigurni u to. Budite mu rame za plakanje i stub oslonca, a za sve ostalo ga pustite da bude svoj na svome.
Više će se truditi, ceniće rad, pokušavaće i biće uporno. Ne uskraćujte mu sreću koja se oseti kada doživimo uspeh. U dečijem uzrastu to je jedan stepenik od zemlje, metar vožnje bicikla bez pomoćnih točkova, sipanje vode u čašu bez prosipanja… Setite se. I Vi ste bili mali.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
