Dan je bio pun obaveza. Stresa i nerviranja na sve strane. Svuda sam kasnila, a sve što može da se iskomplikuje – iskomplikovalo se. Posle radnog vremena, nezadovoljna i nervozna, krenula sam kući. Deca su me čekala. Još kod vrata su počele da pričaju u isto vreme, skaču i viču.
Gurkale su se i svađale: „Ali, ja sam prva počela. Hoću da ispričam mami nešto. Nisi fer. To je moja lutka! Zašto si je uzela? Mama, da li si nam kupila neki slatkiš? Hej, zašto me guraš?“ Sledi plakanje, kenkanje i naravno nezadovoljstvo na kub.
Pokušavam da ostanem smirena, ali osećam da mi pritisak raste. Kod kuće me je dočekala druga vrsta haosa i pukla sam. Počela sam da vičem. Rekla sam im da nemaju ni malo strpljenja, niti obzira za druge. Poslala sam ih u sobu, a samo što sam zakoračila u stan.
Kako su otišle u svoju sobu, nastupio je osećaj krivice. Ne pružam im dovoljno. One su samo male devojčice. Trebala sam im lepše objasniti. Trebala sam imati više živaca. Trebala sam biti strožija na vreme. Ostati dosledna. Ništa od toga nisam uradila.
Kao roditelji, stalno preispitujemo svoje ponašanje. Krivica nam je svakodnevni prijatelj. Oprostite sebi što ponekad izgubite strpljenje. Niste jedini. Deca se ne ponašaju u skladu sa našim očekivanjima, a mi ne možemo svaki put odreagovati smireno i strpljivo.
Sačekajte malo. Izbrojte do deset. Udahnite nekoliko puta i idite do njih. Recite im da ste preterano odreagovali. Pokušaćete da budete bolji i da imate više strpljenja, čak i kada ste umorni i nervozni zbog nekih drugih stvari. Ispričajte im da Vam je bilo naporno na poslu i da vikanje nije bilo povezano sa njima.
Predložite rešenje. Recite im da ćete sledeći put, kada budete bili nervozni, otići u spavaću sobu na pet minuta kako biste se smirili. Na ovaj način, priznajete svoju krivicu. Dajete im primer kako i odrasli greše, te niko nije savršen. Ali, isto tako, izvinili ste se i preuzeli odgovornost za sopstveno ponašanje. Ukoliko praktikujete ovakav način ponašanja, naučićete i svoju decu da razmišljaju i delaju na identičan način.
Ne očekujte promenu preko noći. Idite korak po korak. Nikad nije kasno da promenite dosadašnji način vaspitanja, promenite plan i postavite drugačije granice. Pre svega, saznajte gde ste i zbog čega do sada grešili. Da li ste imali drugačija očekivanja, da li ste suviše osetljivi na dečiji plač ili nezadovolstvo, da li ste samo preterano umorni…
Kada saznate odgovor na ova pitanja, lakše ćete rešiti jedan po jedan problem. Ne očekujte da deca moraju u svakom momentu biti zadovoljna. Ako su uvek srećna i zadovoljna, to je znak da je sve po njihovom i da nemaju odgovarajuća ograničenja. U redu je što negoduju, ali sve je to škola i ne može biti sve onako kako su oni zamislili.
Svako od nas povremeno ima neki problem ili krizu. Ali, čak i tada, držite se pravila ponašanja i ne dozvolite detetu da se neprimereno ponaša. Nemojte ih zbunjivati. Lakše im je kada pravila i granice postoje, jer u svakom momentu znaju kako trebaju da se ponašaju. Oprostite sebi, preuzmite odgovornost i krenite dalje.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
