Svi smo mi bili đaci. Neki su bili odlični, dok su drugi imali pravo šarenilo ocena u školskom dnevniku. Međutim, kada postanemo roditelj, imamo druga pravila. Želimo da nam deca postanu srećni, pravični i dobri ljudi, a put do toga nije nimalo lak.
Razloga za dobijanje loših ocena je mnogo. Jedni uče nedovoljno. Drugi imaju tremu zbog kontrolnih zadataka i odgovaranja, te se blokiraju. Treći imaju problem sa koncentracijom. Četvrti imaju porodičnih ili vršnjačkih problema.
Velika većina roditelja bude ljuta, počne da viče na dete, uvode se različite kazne i ograničenja. Neki odreaguju burno, drugi slabo u odnosu na situaciju. Ono što je sigurno, jeste da se dete najverovatnije oseća loše kada dobije lošu ocenu. Nije ni njemu lako. Tu činjenicu moramo staviti ispred svega, ukoliko želimo da postignemo neki efekat na duže staze.
Ono što trebamo uraditi, jeste razgovor sa detetom u kojem ćemo zajedničkim snagama shvatiti šta se i zbog čega desilo. Možda mu određeni deo gradiva nije jasan, provodi mnogo vremena za kompjuterom i igricama, boji se nastavnika, pa ima ogromnu tremu…
Vikom nećemo uraditi ništa. Ali, ako naučimo dete da pronađe uzrok problema, a onda pronađe način da ga reši – uradili smo sve. Detetu je nekad potrebna samo lepa reč. Lakše je kada znamo da neko veruje u nas. Lakše je kada znamo da se u svakom trenutku na nekog možemo osloniti.
Ako primetite da se dete poprilično grize zbog loše ocene, ublažite situaciju. Recite da će je popraviti, napravite plan učenja, pomozite mu tako što ćete ga propitivati. Setite se kako ste Vi učili stvari koje Vam nisu išle od ruke i podelite to iskustvo sa decom.
Ne poredite ga sa drugima. Nemojte ga kritikovati i govoriti kako njegovi vršnjaci imaju bolje ocene. Naročito izbegavajte rečenice poput: „Tvoja sestra nikad nije imala problema sa matematikom, ne znam šta je tebi!“
Budite ponosni na trud i poboljšanje, a ne na krajnju ocenu. Ako je dete dobilo jedinicu, pohvalite ga čak i ako je na sledećem testu dobilo trojku, jer je napredovalo. Prihvatite da Vaše dete nije savršeno, da je drugačije od Vas, da ga verovatno neće zanimati iste stvari.
Školski neuspesi nisu vezani samo za školu. Oni ga pripremaju za ozbiljnije probleme. Dete uči kako da reaguje na problem, shvata da nije sve med i mleko, uočava da se sve dobro dobija ozbiljnim trudom i radom. A ta veština je potrebna u svakoj životnoj fazi.
Na kraju, setite se sebe u tim godinama. O čemu ste maštali? Šta Vam je bio prioritet? Da li su Vas nervirale roditeljske pridike? Koje predmete niste voleli? Kako ste se nosili sa vršnjacima? Da li Vam je stvarno bilo svejedno kada Vas neko ogovara?
Koliko god bilo teško, vikanje neće pomoći ni Vama, ni detetu. Pronađite zajednički jezik, osluškujte svoje dete, pratite njegov napredak, zanimajte se za sve što se dešava u njegovom životu, koliko god Vam bezazleno zvučalo. Budite im podrška u svakom trenutku.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
