Starija ćerka je krenula u prvi razred. Prvi put se susreće sa obavezama takve vrste. Pažnja još uvek malo rasuta, a prag za toleranciju nizak. Kada joj nešto ne ide, kaže: „Mama, zašto ti ne možeš da uradiš ovaj domaći umesto mene? Od nekih mojih drugara mame stalno rade domaći.“
Svaki put sledi moje objašnjenje kako mora sama da nauči, pogreši, ispravi, bude uporna i ne odustaje. To je jedini način da nauči. Ne složi se u početku, ali ja sam odlučna u tome.
Deca nisu problem. Nisu dovoljno zrela i kompetentna da donose određene odluke. Zbog toga smo mi tu. Zašto onda roditelji popuste pod tako malim pritiskom, kakav je prvi razred? Razumem brigu, ali Vaša deca moraju sama da prođu određene prepreke kako bi izrasla u odgovornu i zrelu osobu.
Borba za odličnim uspehom počinje već u petom razredu osnovne škole. Svi su pod pritiskom, sve mora biti savršeno, deca idu na nekoliko dodatnih aktivnosti i treninge. Roditelji plaćaju privatne časove. Imamo ogroman problem: deca nemaju kada da budu deca.
Čini se da je danas škola i školski uspeh problem svih članova porodice. Sve mora da bude savršeno. Roditelji mnogo toga rade umesto dece. Misle da učitelj ili nastavnik neće primetiti. Misle da su pomogli svom detetu. Istina je sasvim drugačija.
Kada nešto što je detetu teško uradite umesto njega, oduzimate mu onaj čudesan osećaj da je u nečemu uspelo. Na taj način mu uveliko utičete na smanjenje samopouzdanja, jer ono misli da ne može, da nije sposobno, da nije dovoljno pametno ili vešto.
Postepeno dete nauči da mu je u svim preprekama, koliko god one bile lake ili teške, potrebna pomoć. Ne može samo. Ne zna. Konstantno se susreće sa modelom koji glasi: kada imaš problem, neko će ti pomoći. Ne možeš ništa sam.
Pustite dete da dobije lošu ocenu. Tada će shvatiti da mora više da se potrudi. Mora da se izbori za bolji uspeh, mora duže da uči, mora sebi da smanji gledanje tv programa , igrice ili društvene mreže i da zagreje stolicu. Polako, ali sigurno, dete uči da je za bilo kakav uspeh potreban trud i rad. Nekad manje, a nekad više.
Iz najbolje namere guramo dete u nešto što ne želi. Šaljemo mu poruku da nije dovoljno dobro, da je trebalo samo još malo da bude skroz odlično. Ne želimo da se bavi slikarstvom, jer od toga nema hleba.
Veoma suptilno, roditelji šalju poruku da deca nisu dobra takva kakva jesu, trebaju da učine više, trebaju drugačije… Iz najbolje namere, naša deca postaju „uspešni“, ali nesrećni ljudi. Pratili su naše stope, a ne svoje. Zato, sledeći put kad budete radili nešto umesto svoje dece, dva puta razmislite da li mu činite uslugu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
