Sećam se perioda kada je starija ćerka kretala u vrtić… Adaptaciju je teško podnosila, često me je tražila i plakala. Kad god bih došla po nju-plakanje je kretalo iz početka. Tih mesec dana nam je zaista teško padalo. Mlađa ćerka je možda imala dva, tri plakanja i držanje za moju nogu. Sve ostalo je uredno prošlo. Ne mogu da se ne zapitam, da li je na proces adaptacije uticalo još nešto osim njihove ličnosti…
Starija sada kreće u školu. Raduje joj se. Ja sam opuštenija. Nisam u velikom grču. Prepričavam joj pozitivne strane druženja i učenja. Prisećam se svojih vršnjaka, učiteljice, sukoba, prvih poraza… Iz ovog ugla, sve to izgleda mnogo smešno.
Tačno je da smo svi mi različiti. I to ne samo od drugih, nego smo drugačiji i u različitim životnim situacijama. Učimo na svojim greškama, padamo i ustajemo, menjamo životnu filozofiju jer nas iskustvo oblikuje.
Ono što morate zapamtiti kao roditelj jeste da ste Vi model i uzor svom detetu. Ono Vas posmatra u svakom momentu. Važni ste kao ličnost. Ocenjuje se svaka Vaša reakcija, a ne samo ona koju Vi želite da plasirate.
Na primer, ako želite da Vam dete krene u školu bez ikakvog stresa – pričaćete pozitivno o školi, učiteljima, učenju, drugarima, novim iskustvima. Ali, ako ste se prvih sedam godina detetovog života plašili svega i teško podnosili bilo kakve promene, nemojte očekivati da će Vaših nekoliko rečenica promeniti gledište deteta.
Budite iskreni. Objasnite detetu da vrtić, škola, selidba, promena posla ne znači samo promenu na bolje. Čak je i promena na bolje u određenoj meri stres na koji se adaptira čitav naš organizam. Možete reći da je u školi lepo, nabrojati sve pozitivne stvari, ali isto tako objasnite detetu da će možda biti gradiva za koje neće biti posebno zainteresovano, ali da će čak i to naučiti. Biće dosadnih domaćih zadataka. Možda bude dece sa kojima se Vaše dete neće baš najbolje slagati. Važno je da mu sve to predočite, jer se u suprotnom dete može razočarati ako pomisli da se u školi ili bilo kakvoj velikoj promeni dešavaju samo pozitivne stvari.
Pozitivne stvari treba prigrliti, a sa negativnim izaći na kraj i pobediti ih. Prema detetu budite pre svega iskreni. Ako ga naučite da Vam se može obratiti za bilo kakav problem, rešili ste veliki deo slagalice. Isto tako, prihvatite činjenicu da nećete i ne trebate kontrolisati baš sve. Dete će u mnogim situacijama reagovati na drugačiji način od Vas.
Na kraju, setite se, koliko puta ste mislili da Vaši roditelji brinu bez razloga? Sada se nalazite u njihovoj koži i shvatate da nije nimalo lako. Normalno je da imate milion briga i strepnji kojih Vaše dete nije ni svesno. Pokušajte da ih kontrolišete i da ih ne pokazujete. Kada o njima razgovarate, predstavite ih detetu na miran i staložen način, ali budite iskreni. Roditelji su uvek nervozniji, to im je i uloga zaštitnika. Ali, u svakom momentu vodite računa da Vaše neostvarene bitke ne budu nešto što ćete deci ostaviti u nasledstvo.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
