Nismo više mali. Ne verujemo u ružičasti svet u kome svi teže razumevanju, strpljenju i pomoći. Odavno smo se ispekli i bajke sa srećnim završetkom više nisu naša svakodnevnica. Zbog toga smo postali oprezni, sumnjičavi, hladni, distancirani…
Neki imaju sreće, pa priče sa ružnim krajem čitaju samo u žutoj štampi ili čuju u nekom ogovaranju sa prvom komšinicom. Drugi, nažalost, tu ružnu priču žive svakog dana. Više nema pomaganja i razumevanja ni u porodici, a kamoli dalje. Jedni podmeću noge i glume med i mleko, dok drugi otvoreno gaze i nemaju ni mrvu griže savesti. Sve u svemu, rezultat je isti – ne isplati se biti dobar.
Shvatili smo, nismo više naivni. Međutim, jedna stvar me ozbiljno brine. Zbog ružnih iskustava i ogromnih pritisaka sa svih strana, sumnjamo i u vlastitu decu. Oni su bezobrazni manipulatori koji pokušavaju da isisaju svaki atom snage iz nas. Oni su bezobzirni tirani koji nam neće biti zahvalni čak ni kad sami postanu roditelji. Mislite da govorim o tamo nekim roditeljima? Nažalost, ne. Govorim o Vašim komšijama, kumovima, najboljim prijateljima, kolegama sa posla…
Dete plače i histeriše zato što je sebično i bezobrazno. Vrišti zato što je nevaspitano. Ima izlive besa, jer nije dobilo dovoljno batina. Nezahvalno je, jer nije imalo nikakvih obaveza. U redu. Nisu sva deca ista. Genetika i karakter su zaista čudna stvar. Ali, ako je Vaše dete takvo, gde ste tu Vi? Koja je Vaša uloga? Otkud to da ste uradili baš sve kako treba, a dobili ste nezahvalno derište koje Vam pije poslednju kap energije?
Pitajte Vaše roditelje da li ste bili takvi? Pitajte ih da li ste bili mirni kao bubice i sedeli tiho za stolom dok ste jeli to divno zeleno povrće? Bili ste odlični učenici bez ikakvih problema u školi? Retko ko se može pohvaliti svim ovim vrlinama. Mislim da samo niste bili u toj koži roditelja… Sve do sad…
U većini situacija, dete Vam neće doći i reći: „Mama, ja imam problem. Brinem zbog toga što se rodila moja sestra. Brinem da je voliš više. Plašim se da ćeš otići i da se nikad više nećeš vratiti sa posla. Plašim se da ću se razboleti. Bojim se tate koji vikne i tebe koja lupi po guzi. Preplave me vaše svađe koje ne razumem i mislim da sam ja nešto pogrešio…“
Ne, dete Vam to neće reći. Ne zato što je bezobzirno i želi da igrate igru pogađanja, već zato što ne ume da pokaže svoje emocije na drugačiji način. Još uvek. Naučite ih tome. Svojim primerom, ponašanjem, razumevanjem i strpljenjem. Ako ih ne vaspitavate svim ovim postupcima, zbog čega mislite da će odrasti u ljude koji neće biti ni nalik na ove o kojima slušate od prvih komšija ili čitate u žutoj štampi?
Stavite se na njihovo mesto. Shvatite koliko je teško biti sam sa ekranom, dok se mama i tata svađaju ili rade po 12 sati samo da bi imali šta da stave na sto. Nemojte ih doživljavati kao leva smetala Vašim karijerama, novcima, skupim kolima i vikendicama. Jer oni zaista nisu loši. Vremenom ih mi takvim učinimo. Razmislite o tome.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
