Nije se ranije baš toliko obraćala pažnja na dečija osećanja. Ma, šta bi to moglo da muči jedno dete? Sve muke i probleme kroz koje je ono prolazilo, objašnjavalo se nekom dečijom fazom. Roditelji su govorili: „Proći će to! Nećemo kukati.“
Da li je ovaj pristup bio dobar? Nekima je odgovarao, drugima nije. A danas se ide iz krajnosti u krajnost: ili se uopšte ne obraća pažnja na dečija osećanja ili se dete odgaja u zlatnom kavezu i prezaštićeno je. Verovali ili ne, dete ima svojih muka, bez obzira koliko nama to smešno delovalo. Zato, ako primetite da Vam je dete anksiozno i previše zabrinuto – pomozite mu! Možda nema sposobnosti i energije da se samo isčupa iz tog lavirinta.
Saslušajte svoje dete. Nemojte mu govoriti da ne treba da se oseća loše, jer se ono oseća tako. Pomozite mu da razume svoja osećanja. Zamislite da Vama neko stalno govori da ne budete tužni, a Vi imate ogromne razloge da se tako osećate. Razumite ga, imajte strpljenja, ponudite neko rešenje, ispričajte mu neki svoj problem iz detinjstva, pomozite mu da promeni situaciju…
Nemojte da se plašite negativnih osećanja. Često ne želimo da pitamo nešto svoje dete, jer mislimo da ćemo ga podsetiti na ono ružno što je zaboravilo. Plašimo se njegovih osećanja i mislimo da ni sami nećemo uspeti da se izborimo sa njima. Ako stalno stavljate probleme pod tepih, dete Vam se sigurno neće obraćati za pomoć. Pitaće nekoga ko ga bolje razume ili će se povući i patiti u tišini. Budite hrabri. Detetu ćete pomoći jedino razgovorom, a ne izbegavanjem.
Ne izbegavajte slične situacije. Ukoliko želite da rešite problem izbegavanjem- nećete daleko dogurati. Naučićete dete da učvršćuje sopstvene strahove, umesto da se izbori sa njima. Naučićete svoje dete da se povuče i da ne radi ništa po pitanju onog što ga muči. Da li to zaista želite?
Naučite dete da se uhvati u koštac sa problemom. Imenujte problem. Imenujte osećanja. Recite mu da je sasvim razumljivo da se tako oseća. U redu je biti tužan. U redu je plakati. U redu je nemati snage. Utvrdite koji način bi detetu najbolje pomogao. Razgovarajte o tome.
Razvijte plan zajedno sa detetom. Ukoliko imate plan, to znači da ste već „prešli“ neke od scenarija koji bi Vam se mogli dogoditi. Ukoliko to učinite, nećete biti iznenađeni i uplašeni, jer ste se već na neki način suočili sa sličnom situacijom i znate šta trebate da radite.
Ružičasta stvarnost nije od pomoći. Nemojte preterano štititi svoju decu. Recite im iskreno kako stoje stvari. Tako ćete ih pripremiti, a oni se neće blokirati od straha. Šta bi moglo najgore da se desi?I šta onda? Navedite dete da razmišlja o svim mogućim situacijama, jer ono nije ničega pošteđeno.
Budite kamen oslonac svom detetu, iako i sami osećate anksioznost. Svi smo je mi osetili i osetićemo je ponovo. Zbog toga je bolje da se izborimo sa njom, nego da dozvolimo da upravlja našim životom onako kako ne želimo. Prenesite tu vrlinu i svom detetu. Biće Vam zahvalno.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
