Roditelji male dece jedva čekaju da im mališani postanu samostalni. Iscrpljuje ih svakodnevno nespavanje, umor, zajednički odlazak u toalet i nemogućnost da se makar na kratko isključe iz svakodnevnice i ponovo budu oni stari.
Obratite pažnju koliko puta izgovarate čuvenu rečenicu: „Sada si već velik! Trebao bi da… (spavaš sam, sklanjaš svoje igračke, samostalno se oblačiš).“ Naravno da ih trebamo učiti samostalnosti i odgovornosti. Ne činite im nikakvu uslugu kada sve radite umesto njih. Neće ništa postići ako im sve budete servirali na tacni. Međutim, koju grešku često pravimo?!
Takmičimo se sa drugim roditeljima. Želimo da naše dete bude najbolje u svemu. Upisali smo ih na nekoliko aktivnosti. Brinemo da će kaskati za drugima ukoliko to ne učinimo! Plašimo se da neće biti dobri učenici. Želimo da znaju makar pet jezika! Moraju biti talentovani barem u jednom sportu! A šta dobijamo na kraju? Decu koja ne uživaju u sopstvenom detinjstvu!
Vozamo ih po gradu! Čim dođu iz vrtića, idu na balet, plivanje, fudbal ili neki strani jezik. Nemaju vremena da budu radoznala, samostalno ispituju svet oko sebe, maštaju ili budu kreativni. Odmah ih ubacujemo u mašinu: „To nije isplativo! To nije traženo! Bolje da se bavi nečim drugim! Taj jezik će mu svakako trebati!“ Ne govorim o periodu kada Vaše dete treba da odluči koju srednju školu će upisati. Govorim o detetu koje ima tri ili četiri godine! Nikad niste imali veći izbor aktivnosti za decu. A deca nikad nisu bila veći gotovani nego što su danas!
Slušam ponosne roditelje: „Marko mi igra fudbal! Danas je dao dva gola! Nataša uči francuski! Filip ide na časove klavira! Jedva čekam da vidim šta će biti kada poraste! Sigurno će biti doktor!“ Naša deca nisu trofeji. Ona su male osobe sa sopstvenim željama, interesovanjima, karakterom, temperamentom…
Nikad nisam čula da se neki roditelj hvali dečijom srećom i zadovoljstvom: „Moje dete je srećno! Često se smeje! Sa svima uspostavlja kontakt! Radoznalo je i živahno! Igra se!“ Oko Vas su svi pametni i savetuju Vas: „Znaš, vreme mu je da krene… (u vrtić, na fudbal, na engleski jezik)! Zakasnićeš!“
Ne brinite. Nećete nigde zakasniti! Nemojte ih pritiskati! Pratite sopstveno dete i njegova interesovanja! Ono upija kao sunđer! Uči igrajući se. Izbegnite ogromnu grešku. Svi su počeli da podižu decu kakvu žele, a ne onu koju imaju! Ne obraćaju pažnju na njihova interesovanja, već prate neke moderne trendove. Uzbuđeno pitam svoje trogodišnje dete nakon napornog dana u vrtiću: „Gde želiš da idemo? Šta želiš da radimo? Hoćeš da vozimo rolere? Bicikli? Trotinet?“ Ona samo umorno kaže: „Mama, hoću da ostanemo kod kuće i da se igramo zajedno!“ Tada shvatim: treba im naša pažnja, vreme i igra.
Pustite ih da se razvijaju u smeru koji njima odgovara! Budite tu da im pružite podršku i oslonac. Ne možete kontrolisati svaku njihovu osobinu, želju, motiv… Ukoliko u tome preterate, možda ćete i imati uspešnu decu koja će biti takva samo zato što ste to od njih zahtevali, a ne zato što su to želela! Od kada su novac, uspeh i moć postali važniji od nečijeg zadovoljstva, sreće, blagostanja i mira? Polako. Sve će doći na svoje mesto. Pustite decu da budu deca. Imaju samo jedno detinjstvo i neće imati šansu za popravni.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
