Nasilje u braku bilo koje vrste je veoma teško, naročito za decu koja trebaju biti sačuvana od svega lošeg. U braku u kojem postoji nasilje, deca su svedoci izuzetno teške situacije i ovakav način života, bez sumnje, ostavlja teške psihičke posledice.
Pre svega, ovo dete je izloženo mnogim opasnostima. Često je prisutno sukobu, gde i samo može biti žrtva nasilja. Nasilje ne mora biti izolovano, to jest usmereno samo prema majci, već se često događa da je usmereno i prema deci. Alkoholizam, siromaštvo, nesigurnost, svakodnevna briga za svoj ili život majke, ostavlja ožiljak do kraja života.
Deca koja odrastaju u ovakvim porodicama imaju slabije rezultate u školi, kao i brojne razvojne poteškoće zbog teških životnih uslova. Majka koja se bori sa nasilnikom može razviti depresiju i posttraumatski stresni poremećaj i često je sprečena da vodi adekvatnu brigu o detetu. Elementi straha, tuge, povlačenja i nesigurnosti predstavljaju njihovu svakodnevnicu. Dete gubi osećaj poverenja i sigurnosti prema bilo kome. Ukoliko mu sami roditelji ne pružaju kamen temeljac, možete zamisliti šta dete tek očekuje od drugih ljudi.
Deca koja odrastaju u ovakvom domu su konstantno izložena ljutnji, besu i kažnjavanju. Zbog modela sa kojim odrastaju, često odu pogrešnim putem. Neki i sami odrastu u zlostavljače. Često imaju razne socijalne tegobe, jer prosto ne znaju kako da se ponašaju prema drugima. Njihov čitav svet je izvrnut naopačke.
Deca koja žive u ovako teškoj situaciji, stalno očekuju da će se dogoditi nešto stašno i nepredvidljivo. Uče da je agresivnost jedini put kojim se rešavaju nesporazumi, neslaganja i sukobi. Često su omalovažavana od strane nasilnika i osećaju krivicu jer nemaju dovoljno snage da pomognu majci. Sasvim je razumljivo zbog čega se susreću sa ozbiljnim nedostatkom samopouzdanja. Ne mogu normalno napredovati i rasti sa drugom decom, jer je njihovo svakodnevno funkcionisanje izuzetno narušeno. Česte su selidbe i siromaštvo. Njihov život može biti ozbiljno ugrožen.
Zbog toga je važno da se prijavi svako nasilje u porodici. Iako smo mi društvo koje ne želi „mnogo da se meša“ u tuđ život i probleme, bitno je da reagujemo. Žrtve nasilja i njihova deca možda nemaju dovoljno snage za to.
Postoje razni centri i telefoni kojima se možemo obratiti, kako bismo dobili dalje smernice. Same žrtve nasilja se mogu obratiti stručnjacima koji im mogu pomoći. Ukoliko žena i deca nemaju gde da odu, državni organi im mogu pomoći u pronalaženju smeštaja.
Sva sreća, pa se u poslednje vreme menjaju i zakoni koji se tiču ove problematike. Svako od nas može imati svoj doprinos. Važno je samo da ne ćutimo o nasilju, jer se time ništa ne rešava, samo se produžava njegov pogubni uticaj.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
