Kada sam postala mama, bila sam najsrećnija osoba na svetu. Pomno sam pratila svaki njen pokret, osmeh, reč, pogled… Moja devojčica nikad nije bila teška beba. Retko je plakala. Nije bila nervozna, već uvek nasmejana. Nismo imale veliki problem ni sa jednom razvojnom fazom u kojoj smo se do sad našle. Bila sam smirena i pokušala da je naučim svemu što znam. Volela sam duge šetnje, priče, držanje za ruku… Nije mi bilo teško da odgovaram ni na jedno njeno: „Zašto?“ A bilo je ih je i previše…
Ali, imale smo jedan „problem“. Želela sam da vaspitam samostalno dete. Dete koje će u svakoj situaciji umeti da se snađe i bez mene. Trudila sam se da kontrolišem svaki svoj strah, kako se ona ne bi ničeg plašila. Do sada sam u tome uspevala. Moje dete je pričljivo, radoznalo, živahno, neustrašivo, voli društvo, prilazi sama, nije stidljiva ili povučena… Raduje se svakoj sitnici i iako je sitna i mršava, ona ima snage za tri odrasle osobe.
S’obzirom da sam sa njom po ceo dan, poprilično me umori. Kada uveče treba da zaspi, ona bi „još samo jednu priču“, a meni se oči sklapaju. Često se uhvatim kako razmišljam o svim obavezama koje nisam uspela da odradim tokom dana, jer smatram da je vreme sa detetom zaista neponovljivo. I tako u krug…Osećaj krivice kada se posvetim obavezama, a nisam sa njom. Osećaj krivice kada se posvetim detetu, jer nisam stigla ništa da obavim…
I danas je bio lep i sunčan dan. Vozile smo bicikli, šetale, vozile rolere, otišle do parka…Ponosno sam sedela i gledala kako prilazi svakom psu. Ponosno sam je gledala kako prilazi svakoj bebi ili detetu, želeći da se igra. Iako srećna i ponosna, bila sam umorna. Pitala sam se odakle joj toliko snage. Istovremeno sam razmišljala zbog čega sam toliko umorna, kada je sada već poprilično samostalna. Jedva sam čekala kraj dana, kako bismo se okupale i legle da spavamo. A onda je onda rekla: „Mama, idem da spavam kod bake.“ Brzo smo je spremili i odveli kod bake, kako se ne bi predomislila. A ja napokon uživala u mirnoj večeri uz dobar film.
Kada sam se vratila, napokon sam imala svoj mir i tišinu. Uživala sam u svemu u čemu ne mogu kada sam sa detetom. Opustila sam se i posle pola sata shvatila koliko život brzo prolazi. Kao da sam se juče porodila, a ona već ima skoro tri godine. I iako sam svesna da me čeka još mnogo problema i neprospavanih noći, nijedan dan proveden sa detetom ne bih menjala za san, odmor, frizera, manikira, pedikira, kozmetičara ili masažu. Iako mi je sve to preko potrebno.
Uživajte sa svojim detetom. Po struci sam psiholog i porodični psihoterapeut i zaista verujem da se sve može promeniti ako to zaista želimo. Nikad nije kasno i sve se može nadoknaditi: možete upisati fakultet i u poznim godinama…Možete upisati dugo željeni kurs, strani jezik, školu plesa… Ali, vreme sa detetom nikad nećete moći da nadoknadite. Ono se menja i raste. Svakog časa je sve bliže trenutku odrastanja. Nikad više mu nećete trebati na način na koji mu trebate sad.
Zato, vodite računa o svojim prioritetima. Nemojte dozvoliti da Vas grize krivica ako ne operete odmah sudove. Budite sa detetom. I uživajte u svakom deliću njegovog detinjstva. Ono će se toga sigurno sećati kad odraste i bude gradilo odnos sa svojim detetom. A predivan je osećaj kada znate da ste mu pružili sve ono lepo što će, jednog dana, preneti svom detetu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
