Sva deca su po prirodi radoznala. Sve vole da dodirnu i probaju. Zanima ih šta će se dogoditi ako pritisnu ovo ili ono dugme. Međutim, dete se sve manje igra sa svojim igračkama. Sve manje vremena provodi napolju. I što je najtužnije, sve se manje igra sa svojim roditeljima. Postali smo zavisni od svojih telefona, kompjutera, televizora i svih ostalih novotarija.
Koliko puta tokom dana kažete svom malom detetu: „Ne diraj to! To ne smeš! Ne diraj kompjuter! Ostavi mamin telefon!“ Znate da takve stvari nisu namenjene igri. Ali, čak i kada smo kod kuće i kada ne radimo, mi se i te kako koristimo ovim novim igračkama.
Lepo je kada deca uče. Trebaju biti u skladu sa novim i modernim vremenom. Inače će biti nepismena u određenom pogledu. Neće znati da koriste ništa od nove tehnologije.
Ali, zbog čega smo mi kao roditelji postali zavisni od tehnologije? Zbog čega nam je važnije da ispratimo neku seriju na tv-u, nego da se prošetamo sa svojom decom po parku? Zbog čega dete treba da nas vuče za rukav, dok mi čitamo razne objave na društvenim mrežama? Pratimo život ljudi koje i ne poznajemo baš najbolje, umesto da se posvetimo svojoj deci.
Nismo ni svesni koliko vremena tokom dana izgubimo u nepovrat. Provedemo ceo dan na poslu, a kada dođemo umorni kući, opet se bacamo na kompjuter, umesto da malo odmorimo od njega.
Na ovaj način deci šaljemo skrivene i opasne poruke. Učimo ih nečemu što nije dobro ni za jednu stranu. Gde je vreme koje kvalitetno posvećujemo svojoj porodici?
Kada malo odrastu i kada nauče da se snalaze na svoj dostupnoj tehnologiji, oni počinju da se povlače u sebe. Nema kreativne igre sa drugarima. Nema bavljenja sportom. Kad sam ja svojim roditeljima rekla da mi je dosadno, predložili su mi da izađem napolje. Uvek je bilo dece na ulici. Igrali smo se bez najnovijih igračaka. Igrali smo se blatom, kamenčićima, grančicama, orasima koje smo našli ispod drveta. I bili smo tako zadovoljni i bezbrižni. Roditelji nisu mogli da nas nateraju da udjemo unutra. Uživali smo se u pričama i komunikaciji sa svojim drugarima. Danas se sve to menja.
Sve je više porodica u kojima su svi kod kuće. I svi su zaokupljeni nekim svojim problemima. Roditelji su na telefonu ili gledaju tv, dok su deca u svojoj sobi na drugom tv-u ili igraju igrice. Ponašamo se kao da nas mrzi da živimo. Nema nikakvog uzbuđenja. Sve manje stvari radimo zajedno, kao porodica.
Umerenost je ključ svega. S’vremena na vreme je zanimljivo pogledati neki film ili seriju. S’vremena na vreme je zanimljivo pogledati slike naših prijatelja na društvenim mrežama. Ali, nemojte dozvoliti da vam one čine svakodnevnicu koja dugo traje.
Vratite se prošlim vremenima. Vratite se druženju i porodici. Umesto što pričate sa svojom prijateljicom telefonom, otiđite do nje makar na pola sata, dok se Vaša deca igraju. Posećujte se. Družite se. Provedite vreme sa drugima. Na taj način prkosite povlačenju u sebe i raznim poremećajima koji se sve više javljaju u ovom modernom dobu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
