Na žalost, danas je većina roditelja veoma nezadovoljna obrazovnim i zdravstvenim sistemom vezanim za njihovu decu. Lekari, pedijatri, nastavnici, psiholozi…Niko od njih ne valja. Svi oni mogu bolje. Slažem se. Sve uvek može biti bolje.
Radim sa decom i roditeljima. Kao stručnjak, slušam veoma komplikovane probleme koji onemogućavaju normalno funkcionisanje kako dece, tako i njihovih roditelja. I sama sam majka, te me takvi problemi veoma rastuže. Na neke stvari prosto ne možemo uticati. Međutim, smatram da sve polazi iz porodice i da velika većina stvari zavisi od toga kako su nas vaspitali roditelji. Slažem se da mnoge stvari u zemlji treba menjati i da deca trebaju imati prioritet. Međutim, pitam se, ako je toliki problem samo u sistemu, kako se onda događaju sledeće stvari?
Dete se obrati savetovalištu za mlade i psihologu, sa određenim problemom koji ga muči. Iako smo u stalnom kontaktu sa roditeljima, jer su neka od te dece maloletna, desi se sledeće: pozovete roditelja na razgovor, pitate ga koje mu vreme odgovara, kada je slobodan, kada ne radi, kada nema nikakvih obaveza…A roditelj se jednostavno ne pojavi na razgovoru, iako zna da mu je dete nezadovoljno i ima ozbiljnih problema koji ga muče.
Dete ima određenih problema u školi. Razredni starešina sazove roditeljski sastanak. I pojave se svi roditelji, osim onih čija deca imaju i prave najveće probleme u školi? Kako je tu kriv sistem?
Nedavno sam sarađivala sa jednom igraonicom i sa vlasnikom smo pozvali veliki broj roditelja koji besplatno mogu učestvovati u određenim psihološkim radionicama namenjenim kako roditeljima, tako i deci. I niko se nije pojavio. Ni jedan jedini roditelj i ni jedno jedino dete. Iako se te radionice održavaju u velikom gradu u veoma posećenoj igraonici.
Postoje mnoge stvari koje se trebaju promeniti u sistemu. I postoji mnogo roditelja koji se interesuju, odazivaju i koji sarađuju. Ali, deca tih roditelja uglavnom nisu problematična. To još jednom dokazuje činjenicu da se veliki deo „nosi“ iz porodice.
Pre nego što okrivite druge za sve probleme sa kojima se susreću Vaša deca, razmislite kakva je situacija u Vašem domu. Koliko kvalitetnog slobodnog vremena provodite sa svojom decom? Koliko se odazivate na roditeljske sastanke i psihološke radionice koje se organizuju u Vašem mestu? I zašto su Vam druge stvari uvek preče i važnije? Jedna radionica ili razgovor sa stručnjakom neće rešiti sve Vaše probleme, ali će za početak možda promeniti Vaše mišljenje na neku temu. Možda ćete čuti neke informacije koje Vam mogu pomoći. Možda ćete čuti sa kakvim problemima sa susreću ostali roditelji i naučiti nešto korisno od svakog od njih. Možda ćete čuti za nešto što još uvek niste primenili u vaspitanju Vaše dece.
Razmislite zbog čega radimo neke stvari samo ako moramo? Uvek pitamo: „Jel obavezno prisustvo?“ Slažem se da mnogi roditelji rade po ceo dan kako bi svojoj deci omogućila ono što im treba. Ali, pri tom zaboravljamo da najvrednije stvari u životu nikada nisu bile materijalne prirode. I zbog toga mi nije žao što u pojedinim periodima moji roditelji nisu imali ni za čokoladu, a kamoli za neke veće stvari. Ali, su uvek imali vremena za mene. Mogla sam da im se obratim za bilo koji problem koji sam imala. I znala sam da su tu. I znala sam da će me podržati. Ali, znali su i da me kazne kada sam u nečemu ozbiljno pogrešila. Više mi ne bi palo na pamet da napravim isti propust. Nisu krivili nastavnika. Nisu krivili drugo dete. Nisu krivili sistem.
Pre nego što okrivimo druge, razmislimo malo šta mi možemo da uradimo po pitanju nekog problema. Pogotovo ako su u pitanju naša deca. Da bi se bilo šta promenilo u sistemu, potrebno je da se promeni naša svest, naše vrednosti i naša razmišljanja. Tek tada možemo očekivati drugačiju budućnost.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
