Pacijent se pojavljuje ispred ordinacije. Lekarski pregled za visinske radove. Blatnjav. Fin i pristojan čovek. 60 godina. Izvinjava se što je došao tako prljav. Kaže: „Nismo ni znali da danas imamo pregled, pokupili su nas sa gradilišta. Ne bih da sednem, da Vam ne uprljam stolicu.“
Čovek se muči za svoju platu. Minimalnu za takve uslove rada. I kad duva, i kad pada, i kad je prehladno, i kad je prevruće… Bolestan neki član porodice. Dete na fakultetu. Pokušava da mu pruži bolje uslove za rad i da ga izvede na put. Supruga ne radi. Čuva bolesnu majku.
Svakakvih priča. Tužnih. Siromašnih. Žalosnih. Preteških. Porodice rastavljene. Dete bez roditelja. Bolesti. Umrlih. Svega… A onda, u povratku do kuće, gledate čoveka u najnovijem džipu, nestrpljiv u saobraćaju, preleteo bi kolonu vozila na pretrpanoj raskrsnici. Po rečniku i formi rečenice vidite da je jedva završio osnovnu školu. U najnovijem odelu, namirisan i pun para, ali tako siromašan…
Neki bi rekli – snašao se. Ne slažem se. Kako to da se „snalaze“ ljudi minimalnog obrazovanja i kulture, siromašnog rečnika, ne poštujući ni kućnog ljubimca, a kamoli ljude? Čast izuzecima, ali kako to da najveći neradnici imaju visoke plate i položaje, dok prosečni građanin pokušava da spremi sve obroke za 500 dinara dnevno?
Nije se snašao! Živi u takvom vremenu i državi. Ako neko uči i završava po dva fakulteta, on je budala, jer će imati minimalac i radiće dva posla. Guramo pogrešne vrednosti. Želimo pogrešne stvari. Sudimo na osnovu ambalaže, čitamo knjigu sa najlepšim koricama!
Gledamo realitije, senzacije, imamo najnovije telefone… Gledamo psihički poremećene ljude na mnogim kanalima! Ne cenimo onog seljaka koji nam donosi hranu, prodaje jaja na pijaci u iznošenom odelu! Ne znamo koliko radi da prehrani svoju porodicu. Da li bi se pokazivao takav program, da nema ogroman broj gledalaca?! Zašto jedno dete iz zdrave i funkcionalne porodice dolazi plačući iz škole, jer jedino nema smart satić ili najnoviji model ajfona? Zašto pristajemo na takve stvari? Zašto roditelji tako uče decu od malena?
I kako da se ne ljutite na državu? I kako da ne pobegnete napolje? Nije više ni do novca, nego do dostojanstva. Ne zna se ko koga pravi ludim! Zamišljam gde će mi deca odrastati. Da li će ih neki neobrazovani mangup, zeznuti ili preveslati…
Sramota! Pogrešnih vrednosti na svakom koraku. Nemojte kriviti druge. Krivi smo mi što na sve to pristajemo – loš kvalitet, muziku i hranu… Što smo naučeni da ćutimo i ne štrčimo, jer ćemo nekome upasti u oči. Pacijent koji mi je danas ušao prljav i blatnjav može sve nas naučiti pravim životnim vrednostima. Bez izuzetka. A Vi… Patite li i dalje za svim materijalnim, ne ulažući u sebe ni trunku kvaliteta… Šta se danas ceni?!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
