Čitam tekst u kojem hvale vozača autobusa. Fin je i kulturan, svakom se javi, pita za zdravlje. Prepričavam drugarici kakvu koleginicu imam – pomaže nam svima, grebe za posao, ne želi u penziju dok firma ne stane na noge. Pacijenti koji dolaze kod mene u ordinaciju su u najmanju ruku začuđeni na ljubaznosti osoblja.
Po mnogima od nas – normalna stvar. Nažalost, veoma retka. Šta se to dogodilo? Zbog čega je senzacija ukoliko je neko normalan, ljubazan, raspoložen? Zašto su mračne vesti, preljube i prevare svakodnevnica? Zašto nam se serviraju rialitiji, a zaboravljaju mladi učenici koji dostižu vrhunske rezultate na različitim takmičenjima?
Napravite presek. Od deset vesti u medijima, bude jedna neutralna ili dobra. Ne piše se o pozitivnim stvarima. Ne piše se kako kupci u jednoj prodavnici kupe hleb, brašno, paštetu, testeninu za one kojima je to najpotrebnije. Čak i u ovakvoj finansijskoj situaciji, ljudi izdvoje za one koji nemaju. Ne piše se o ljudima koji dodaju starcu na kasi novaca, kako bi imao za hleb. Ne piše se kako deca sade drveće u krugu škole. Zašto?
Zato što čitaocima takve stvari nisu zabavne. Zato što je lakše potonuti i žaliti se, nego podići glavu i uraditi nešto drugačije za sebe, porodicu, bilo koga kome je pomoć potrebna. Najlakše je nalakirati nokte, staviti kilogram šminke, sesti u kafić sa prijateljicom i žaliti sopstvene promašaje.
Nije tačno da dobri i pošteni ne postoje. Ima ih na svakom koraku. Ali, oni žive svoj jednostavan život. Nemaju potrebu da viču ili budu u centru pažnje. Rade i pomažu tiho, jer to rade zato što tako treba i tako su vaspitani, a ne zato što će se o njima pričati.
Ali, tu nastaje i problem. Pametniji popušta, pa smo dopustili da neobrazovani i u najmanju ruku navaspitani gaze po nama. Pustili smo onu budalu tako da vozi, jer je upravo to – budala. Pustili smo nasilnika da maltretira drugu decu, jer „on je još mali“. A naša, vaspitana deca pate, jer ih tome nismo učili.
Vreme je da se podignu svi oni koji su naučeni na dobro, ispravno, lepo, kulturno… Vreme je da utišamo one koji neosnovano viču, ruše, uzimaju jer „mi nismo tako vaspitani“. Vreme je da stanemo na put onima koji ne rade „po zakonu“. Dok ćutimo i trpimo, ništa se neće promeniti.
Svi ti dobri i pravilno usmereni ljudi ostaju po strani. Ponašaju se „neočekivano za današnje vreme.“ Pa hajde da uradimo nešto po tom pitanju. Hajde da smognemo snage za promenu i ne ćutimo. Dovoljan je samo jedan korak, posle će sve biti lakše. Šta ćete uraditi danas? Neka se čuje Vaš glas.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
