Razgovaram sa prijateljima koji nisu u braku. Pitam ih zbog čega ne žele da se „vežu“, smire, nađu sigurnu luku? Odgovori su uglavnom isti: „Nema toga. Nema sigurne luke. Ne mogu ja da se prilagođavam. Hoću da uživam u životu. Ne mogu toliko da se trudim. Suviše je to teško i komplikovano za mene… Ne postoji samo jedan muškarac ili samo jedna žena. Ljubav ne postoji. Lako se gasi i umire već nakon nekoliko godina zajedničkog života“. Šta li će Vam reći ljudi koji su decenijama u braku?
Sve je više partnera koji jure nekim svojim tempom. Grade svoje karijere. Jure uspeh. Žele da postignu „nešto“ u životu. To nešto se meri isključivo novcem i tapšanjem po ramenu: fakulteti, avioni, kamioni, velik stan i dobar auto… Ok, postignemo sve to. I šta tada? Da li se tada osećamo ispunjeno ili ne? Ljudi koji su dostigli samo materijalno zadovoljenje osećaju određenu vrstu praznine. Ne znaju kakvu. Ne znaju da je opišu. Ne znaju da je ispune. Znaju samo da im nešto nedostaje.
Sve je veći broj razvoda i kratkotrajnih veza koje se održavaju samo radi intimnih odnosa (ako se mogu tako nazvati). Ljudi nemaju strpljenja i živaca, a ni interesovanja da nekog bolje upoznaju i skinu te maske koje su navukli još davno. Nemaju sposobnosti i potrebnih veština za sve ono što sledi posle perioda zaljubljenosti, jer je za to potrebno mnogo više truda i pameti. Sledeća faza zahteva davanje i prihvatanje i onoga što nije samo ružičasto. Trebamo da naučimo da živimo sa partnerovim manama, a one nisu samo izlasci, cveće, pokloni i seks kao što je bilo na početku.
Čak ni sami brakovi nisu više isti. Partneri imaju odvojene živote i novčanike. U mnoge stvari se ne mešaju. Žive kao cimeri koji imaju određenih obaveza jedni prema drugima. Razvoze decu na ovaj ili onaj trening, pokušavaju da budu barem dobri roditelji u ovom vremenu u kojem nemaju ni jednog slobodnog trenutka. Slobodno vreme sa decom se može opisati sa nekoliko rečenica: „Šta si jeo? Kako je bilo u školi? Koliko ti treba novaca?“ A onda zazvoni mobilni telefon, a mi moramo da se javimo. Bliskost sa decom se može samo sanjati. A kada porastu i nemaju ni jednu dodirnu tačku sa nama, krivimo njih i državu.
Zbog čega je to tako? Da li smo imali neko loše detinjstvo? Da li smo posmatrali roditelje koji su se stalno svađali ili pratimo trend u kojem smo tako pogrešno shvatili lične slobode i prava? Da li više uopšte nemamo kapaciteta da prihvatimo bilo šta manje od „savršenog“ ili se zavaravamo da će nam i ovo malo biti sasvim dovoljno?
Razloga je milion, a svako od nas ima neki svoj. Krivimo druge za sve i svašta, umesto da stisnemo petlju i prihvatimo vlastitu krivicu i odgovornost. Sve je manje onih dubokih osećanja koji zahtevaju malo više emotivne inteligencije. Da li smo mi onda napredovali? Ili smo prihvatili lakši i kraći put koji nas baš i ne vodi u zadovoljstvo kao što smo to na početku mislili.
Naravno da trebate voleti sebe i pratiti sopstvena osećanja i interesovanja. Naravno da trebate uživati u životu i imati prava i slobodu. Ali, to ne znači da istovremeno nemate kapaciteta da se zbližite i sa nekom drugom osobom koja nije savršena (ali niste ni Vi). Ali, kada naiđete na pravog partnera sa kojim sve to imate, zbog čega nemate petlju da se opustite i uživate u tom odnosu?
Svi imamo pravo na ličnu slobodu i izbor. Ali, da li smo malčice preterali u svemu tome? Zapitajte se i Vi.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
