Sedim i pričam sa prijateljicom. Sele smo posle nekoliko godina prvi put same. Bez dece. Pijemo kafu na miru. Ali, znate kako to ide sa mamama. Čak i kad deca nisu tu – pričamo o njima. Stalno su nam u mislima. Razmišljamo. Brinemo.
Nemamo vremena. Radimo puno. Čak i kad nismo na poslu – ostaje nam još milion obaveza kod kuće. Mašina. Veš. Sudovi. Prašina. Vraćanje igračaka na mesto.
Koliko nam vremena ostaje za decu? Da li smo se već navikli da se samo čujemo telefonom i da im postavljamo redovna, dosadna pitanja? Nemojte misliti da deca to ne primećuju. Koliko god se pravili važni, njima je ipak stalo.
Prijateljica mi je prepričavala razgovor sa ćerkom. Raspust provodi kod bake i deke na selu, jer tamo ima dvorište, drugarice i bazen. Ne treba joj ništa drugo. Dosadno joj ju u stanu. Razumljivo. Međutim, posle par nedelja od početka raspusta, mama (pomenuta prijateljica) ju je pitala da li želi da bude malo kod kuće. Devojčica joj je odgovorila: „Ne. Mama, ionako te vidim samo sat vremena dnevno.“
To ju je povredilo. Bila je ljuta na sebe, svoju karijeru i pitala se da li je sav taj novac zaista vredan? Ona ima slobodnu samo nedelju. Ostale dane je radila od jutra do mraka. I koliko god ju je to činilo uspešnom i dobrom u svom polju, osećala je ogromnu krivicu što ne provodi više vremena sa svojim detetom.
Kada smo počeli da robujemo? Kada je postalo važnije da prodavnice rade i nedeljom? Kada smo postali društvo koje neprestano radi i koje čak nema drugačiji izbor? Porodica nije pala u drugi plan. Porodica je zauzela mnogo niža mesta. A sve što radimo, radimo zbog svojih najmilijih.
Radimo prekovremeno da bismo isplatili stambeni kredit, ratu za more ili ratu za dečiju ekskurziju. Jer, da nije tog prekovremenog posla – mi ne bismo uspeli da priuštimo ove „dodatne“ stvari. Osećamo se zarobljeno, ne pružamo svoj maksimum, izjeda nas krivica, nedostajemo deci.
Istraživanja kažu da smo mnogo efikasniji kada radimo četiri dana u nedelji. Tada imamo osećaj da živimo život. Radimo, privređujemo, ali imamo i slobodnog vremena koje ćemo provesti sa decom, partnerom, prijateljima…
Nažalost, ovakav život ne vodi malo porodica u Srbiji. Ovako žive mnogi. Pitam se kako će se to odraziti na dečiji razvoj, samopouzdanje, veštine koje bi trebali da usvoje, vrednosti koje im trebamo preneti…
Deci su potrebni roditelji. Pa čak i kada su u pubertetu. Razgovori i nadzor su nezaobilazni deo vaspitanja. Koliko to uspevamo sa ovakvim radnim vremenom? Da li ćemo uspeti da promenimo prioritete? I kada ćemo porodicu i decu vratiti na mesto koje im pripada?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
