Svi mi želimo biti dobri roditelji. Zbog toga ponekad budemo strogi, ne dozvolimo deci sve ono što požele, ne spavamo, pokušavamo da ih naučimo radnim navikama i da im utkamo prave vrednosti kako bi izrasli u kvalitetne ljude.
Mnoge noći ostanu neprospavane. Mnoge reči ostanu nedorečene (retko kad se ujedemo za jezik). Ali, uglavnom želimo da im kažemo sve. I šta mislimo i šta ne mislimo. To nekako i ide uz roditeljstvo. Ali, i mi kao roditelji negde trebamo povući granicu.
Dok su mali pratimo im svaki korak. Ne dajemo im da se popnu na tobogan, jer će pasti. Ne smeju da se popnu na ljuljašku i jako zaljuljati. Ne smeju na penjalicu. Ne smeju brzo da trče. Ok, šta onda tačno smeju? Da sede pored Vas na klupi dok se druga deca istog uzrasta ludo zabavljaju? Da li će Vas to zadovoljiti?
Vaša deca će krenuti u školu. Imaće mnogo domaćih zadataka. Ponekad će nešto zaboraviti. Ne trebate ići za njim i govoriti mu šta i kako da radi. Ne trebate raditi domaće zadatke umesto njih. Dete treba nekoliko puta da se „opeče“, pa će naučiti da bude odgovorno i da razmišlja svojom glavom.
Da li mu dozvoljavate da ide na ekskurzije sa svojim razredom? Da li ide na druženja? Da li ga zovete milion puta dnevno da proverite gde je i sa kim? Tokom ove pandemije imala sam nekoliko slučajeva gde je mama toliko bila prepadnuta koronom, da detetu nije dozvoljavala da se druži i viđa sa drugarima. Ali, ne govorim o gužvama i žurkama. Deca od 8 i 9 godina mesecima nisu smela da izađu napolje. Zamislite koliko je to pogubno po fizički razvoj i psihu te dece. Tek posle nekoliko razgovora sam uspela da ih opustim i objasnim koliko je to loše po njihovu decu.
Dok ne postanete roditelj ne znate šta je pravi strah. Imamo ih jako mnogo u svakom trenutku. Stalno brinemo o svojoj deci i plašimo se za svaku njihovu odluku, korak, reakciju. Međutim, ukoliko dozvolite da ti strahovi upravljaju Vašim ponašanjem – preplavićete decu. Plašiće se svega. Postaće buntovni ili previše povučeni.
Daćete im jedan model ponašanja koji je previše oprezan, sumnjičav prema svetu i društvu, svaki korak je strogo isplaniran, perfekcionizam doveden do najviših nivoa, strah prisutan u svakoj sferi života. Želite li to?
Ukoliko primetite da preterujete u kontroli i strahu, naročito temama vezanim za decu, bilo bi dobro da potražite savet stručnjaka – psihologa ili psihoterapeuta. Biti helikopter roditelj i kontrolisati sve je isuviše naporno čak i za tu ulogu.
Nema spontanosti, opuštenosti, sve je užurbano i rigidno. Na taj način samopouzdanje se ozbiljno ruši, nemamo onaj osećaj da smo u nečemu uspeli, da smo nešto postigli, koliko god taj cilj bio mali. Obratite pažnju na svoje ponašanje i stil vaspitanja, kako deci ne biste napravili nepopravljiv problem. Trgnite se na vreme i ne dozvolite da budete helikopter roditelj.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
