Žali mi se poznanica: „Ne mogu da spavam. Brinem sve vreme. Razmišljam o negativnim i lošim stvarima. Strah me je da izađem među ljude. Srce mi ubrzano lupa i kada odem do prodavnice. Teško mi je da uradim čak i one stvari u kojima sam ranije uživala. Ne druži mi se sa prijateljima. Ne ide mi se na kafe. Najradije bih samo spavala.“
Meni se već upalila crvena lampica. Objasnila sam joj da njeni simptomi nisu ni malo bezazleni i da mora potražiti stručnu pomoć: „Bilo bi dobro da posetiš psihologa. Znam da ti je bezveze, zato što me poznaješ. Možeš otići kod bilo kog drugog.“
Ona se začudila: „Pa zar se tako ne oseća većina ljudi? Danas se jako stresno živi. Moje dve prijateljice imaju slične simptome. Mislile smo da je to normalno i da nam je samo dosta dece i obaveza.“ Na kraju se naljutila. Otišla je sa rečenicom: „Nisam ti ja za psihijatra.“
Ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome šta se radi kod psihologa. Misle da psihologe posećuju psihijatrijski bolesnici sa ozbiljnim poteškoćama. To je jedna velika zabluda. Psihologa i psihoterapeuta može posetiti bilo ko ko ne može da izađe na kraj sa trenutnim preprekama i poteškoćama.
Ponekad nam zaista samo nije dan. Ali, ako Vaše psihičke tegobe traju više od nekoliko meseci, znači da Vam je potrebna pomoć stručnjaka. Verujte da je problem samo u probijanju leda. Kada budete prvi put otišli, shvatićete da ste se plašili bez razloga.
Kod psihologa ili psihoterapeuta mogu ići i bračni partneri. Zamislite da imate problem koji godinama gurate pod tepih. Ne rešavate ga. Pravite se da ne postoji. Da li mislite da možete samo da ga ignorišete i da ni u jednom važnom momentu neće uticati na Vaše emocije i reakcije?
Veoma je teško, ali ne i nemoguće promeniti naučene obrasce koje ponavljamo godinama. Nekad to činimo samo iz navike, nekad ga nismo ni svesni, a nekad je to jedini model ponašanja koji smo naučili od svojih roditelja.
Niko od nas nije prošao kroz život bez i jednog jedinog problema. Svima nam je u jednom momentu trebala podrška – prijatelja, partnera, dece, roditelja… Ponekad nam je ta vrsta podrške bila dovoljna, a ponekad ne.
Nakon epidemije većina poremećaja psihičke prirode se pojačala i do nekoliko puta. A mi još uvek živimo tamo gde je važnije otići kod manikira i pedikira, nego uložiti u sebe. Važnije nam je ono što vide drugi, pa makar išli i protiv sebe i osećali se loše.
Kod psihologa i psihoterapeuta mogu ići svi. Kao što nije sramota voditi računa o fizičkom zdravlju, nije sramota čuvati ni psihičko. A mi još nismo ni zakoračili u to dvorište. Mi radije razmišljamo da li će neko saznati. Radije ćutimo i trpimo, nego da bilo šta promenimo i osetimo se bolje. Da li je takav način razmišljanja vredan stida i sramote? Ili ćemo se napokon pokrenuti i pomeriti sa tačke u kojoj godinama stojimo?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
