Možda ste roditelj – srećnik čija deca nisu preterano živahna i hiperaktivna. Moja jesu. Kao psiholog, radila sam sa decom različitih uzrasta i problematike i pre nego što sam postala majka. Međutim, vaspitavanje moje dece je u mnogim trenucima bio izazov.
Na internetu možete pročitati mnoštvo korisnih i nekorisnih saveta. Neke od njih možete primeniti sa svojom decom, druge ne. Ja sam i dalje zagovornik toga da je svako dete drugačije. Ne možete primeniti iste metode na svu decu. Individualni pristup je najkorisniji.
Pre nego što pokušate bilo šta da promenite, morate sebi reći da niste savršen roditelj. Iskreno, on ne postoji. Možemo se samo truditi da svakog dana budemo bolji i rastemo i razvijamo se zajedno sa svojom decom. Zato, kada se sretnete sa osećajem krivice, oprostite sebi i promenite dosadašnji način.
Kako to da uradite? Pre svega, morate dobro poznavati svoju decu. Neka izuzetno buntovno reaguju na strogoću i veliki pritisak. Sa takvom decom, ne vredi da merite snage. Nećete postići ono što želite.
Pre nego što sam burno reagovala na određene dečije greške i nestašluk, zapitala sam se sledeće: „Zašto to radi?“ Nekad je odgovor bio sasvim jednostavan. Stigao je umor. Bila je gladna. Nije se istrošila, jer je ceo dan padala kiša. Nekad je prevladala ljubomora na sestru. Nekad joj se baš nisu radili domaći zadaci. Ukoliko pronađete odgovor na ovo pitanje, bićete smireniji i hladnije glave, pa nećete doneti brdo pogrešnih odluka zbog kojih ćete se posle kajati.
Morate voditi računa i o trenutnoj situaciji. Na primer, kada su kod bake i deke, važe drugačija pravila. Oni su popustljivi, a deca to veoma dobro uoče. Obzirom da kod njih budu svega par dana u nekoliko meseci – pustim ih (osim, kada je u pitanju neka ogromna stvar).
Morate imati na umu da i deca imaju svoj loš dan. Nekad im jednostavno ništa ne ide. Zbog toga su ljuta, tužna, buntovna, prkosna i potištena. Ukoliko još i Vi izgubite strpljenje-stvari postaju samo gore. Prihvatite da se deca ne umeju nositi sa određenim emocijama. Još uvek uče kako da reaguju, šta trebaju i smeju, a šta ne. U mnogim situacijama prosto ne znaju šta da rade sa ogromnim nabojem emocija. Imajte to na umu.
Ne pretite. Ne obećavajte. Vrlo pažljivo birajte reči. Ako se dete ponaša neprimereno, a vi izdeklamujete brdo kazni kojih se nećete pridržavati – niste postigli ništa, osim da dete već za pet minuta nastavi po starom. Tada kod vas raste bes i sve postignuto pada u vodu.
Kada su uradili nešto loše, a smatrate da su u tom uzrastu već trebali drugačije da reaguju, uvedite kaznu. Ali, onu koja je njima važna. Na primer: „Nema odlaska na igralište 2 dana.“ Budite realni. Ne preterujte sa kaznom. Nemojte odmah reći: „Kažnjen si mesec dana.“ Takvu kaznu vi prvi nećete moći izdržati.
Dakle, individualni pristup, razumevanje uzroka određenog ponašanja, pa tek onda reagovanje. Doslednost mora biti prisutna, u suprotnom ćete samo zbuniti dete. Kada se strasti smire, sednite sa detetom i na miru porazgovarajte o problemu koji se desio.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
