Razmislite samo koliko imate planova, pritisaka, stresova i moranja u jednom danu? Gubimo glavu, kasnimo, jurimo novac, ne provodimo dovoljno vremena sa porodicom. Moramo samo da… Spisak je podugačak. Kada sve to završimo, premoreni smo, a opet nismo proveli dan onako kako smo želeli.
Da, novac je potreban. Bez njega ne možemo kupiti hranu, odeću, lekove… Ne možemo platiti račune. Ali, sa druge strane, kada biste malo pogledali svoj prebukiran dan – šta biste videli?
„Moram oprati zimske jakne danas. Auto je jako prljav, moram ga danas srediti. Krojačica radi samo još tri dana. Moram joj odneti ove pantalone. Moram stići do pijace po voće. Moram napraviti ovaj kolač za goste. Moram usisati i obrisati prašinu. Moram srediti danas balkon. Moram nazvati drugaricu.“
Toliko moranja tokom jednog dana. Uz redovan posao. Nije ni čudo što ne znamo gde udaramo. Ko nam diktira takav tempo? Ako nismo ubučeni ovako ili onako, isfenirani, ako nam auto nije čist, ako nismo poslužili goste sa minimu četiri vrste jela – mi ne radimo dovoljno.
Mi nemamo ovako stresan dan povremeno. Imamo ga svakodnevno. Bez prestanka. Bez stajanja. Bez pauze. Toliko nabacanih nepisanih pravila. Zaključujemo na osnovu ambalaže i korica. Nemamo vremena da se malo udubimo u bilo kakvu problematiku. Ko ispašta? Deca, partner, porodica, prijatelji…
Sve ono što nam je potrebno za sreću, stavljamo u drugi plan. Oni su tu. Razumeće nas. Oprostiće. Shvatiće naš umor, neraspoloženost, neispavanost, glavobolju i bol u leđima. Zamislite sada da ih nemate. Koliko bi Vam bilo teže? Koliko bi bilo šta od nabrojanih nepotrebnih stvari imalo smisla?
Razmišljam koliko dnevno vremena gubimo na nepotrebne stvari? Koliko mame domaćice ribaju često kupatilo kako se ne bi uhvatio kamenac? Koliko muškarci vode računa o svom automobilu? Čačkaju, nameštaju, popravljaju, peru?
Tužno, ali da li iole blizu vremena i pažnje posvećujemo sopstvenoj porodici? Da li brinemo da će ostati zdravi i normalni? Da, naravno. Ali, koliko truda ulažemo u sve njih? Koliko ih često pitamo: „Kako si? Da li to možeš sam? Teško li ti je?“
Ili gutamo? Ne izgovaramo naglas, jer ako to učinimo problem će postati vidljiv, stvaran, nerešiv… A onda nećemo imati snage da nastavimo sve ono što svakog dana radimo. Slomićemo se i nećemo imati volje da ustanemo iz kreveta.
Tako su nas učile naše bake i mame, deke i tate: „Guraj, sine, biće nekako.“ A onda, kao odjednom, preko noći, sruši nam se svet, brak, deca odu stranputicom… Neće biti. Ljubav se ne podrazumeva. Ni bliskost. Ni razumevanje.
Moramo se potruditi. Isto kao za taj kamenac u kupatilu i taj prljav auto. Dobri odnosi se ne grade sami. Zato, DOBRO razmislite šta Vas čini srećnim. Ulažite u to. A sve ostalo, sva ona moranja i trebanja – bez njih se i te kako može. Jer kad izgubimo ono najvrednije, ništa drugo nema smisla.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
