Koliko puta ste se našli u situaciji kada je Vaše dete, po Vama, počelo da plače bez realnog razloga? Nešto im se nije svidelo, nisu dobili ono što su tražili, gladni su, umorni, pospani, brat ili sestra su se ponašali na ovaj ili onaj način…
Svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete. Znamo kada plače jer ga nešto boli i postoji realan razlog, a kada plače jer je razmaženo. Ali, zamislite sledeću situaciju: dete padne i udari koleno. Dolazi kod roditelja vidno uznemireno i uplakano, a roditelj odgovara: „ Jao, pa to nije ništa! Nećeš valjda plakati zbog toga! Dečaci ne plaču! Ti si velika, a odrasli ne plaču.“ Primera roditeljskih odgovara ima mnogo i ako odgovarate na ovaj način, šaljete mu poruku da su njegova osećanja beznačajna, nevažna i nedostojna Vaše pažnje. Sa druge strane, ne govorite mu istinu, jer plaču i dečaci, a i odrasli.
Da, znam, niste mislili ništa loše. Zašto biste od svega pravili veliku pompezu, kada ionako padne minimum tri puta dnevno? Ali, njihovo samopouzdanje se ruši, a pogrešne poruke se umetnu u njihovu malu glavicu i čitav život mogu imati pogrešnu sliku o nečemu.
Pre nego što krenete sa ovakvim odgovorima, imajte na umu da deca, ponekad, ne razumeju svoja osećanja. Zamislite da se uz postojeći stres, od Vas zahteva i dodatna analiza i interpretacija. Zar to nije suviše teško čak i za odrasle? Zamislite kako je tek onda deci!
Podsetite se ovoga svaki put kada ih pitate zašto plaču. Možda im je toplo, hladno, možda su ružno sanjali, možda ih nešto boli… Sve u svemu, odgovor ćete dobiti tek kada ih umirite i kada oni shvate da ste tu za njih.
Kada razumete uzrok nečega, mnogo je lakše. Kada su deca u pitanju, znajte da određeni uzrok postoji, samo ono ne ume da Vam kaže i objasni. Njima je važno i to tako trebamo i prihvatiti. Na primer, recite: „Razumem. Zbog čega je ova polica baš tu? Kako to da je ovaj beton baš toliko tvrd? Voli tebe tvoja seka, samo joj danas baš nije dan…“
Ponekad nije ni važno šta ćete reći, već način na koji ćete to reći. Kada dete oseti da ste smireni i da ga razumete, ono će polako početi da spušta loptu. Zato, imajte na umu da su to mali ljudi koji tek uče o svetu oko sebe. Mnogo toga im je konfuzno, nepoznato, ne znaju kako da reaguju. Vaš zadatak je da im svojim primerom pokažete da u kriznim situacijama što više ostanu smireni i pribrani, jer će jedino na taj način znati koji im je sledeći pametan korak.
Dečija osećanja su stvarna. Nemojte paničiti oko najmanje sitnice, ali neka osete da ste tu. Ako želite da odrastu u stabilne ljude, oni moraju odrastati po stabilnom obrascu. To znači da čak i u teškim situacijama pokušavamo da se izborimo. Ali, to nikako ne znači ćutanje i sakupljanje emocija u sebi. Iznesite ih na način koji Vama najviše odgovara. Nekad je to razgovor, nekad samoća, nekad trčanje ili plakanje. Dopustite sebi to, ali dopustite i Vašoj deci. Ako zauzmete pravilan pristup, plakanje će se brzo smiriti.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
