Koliko puta je Vaše dete prekoračilo dozvoljenu granicu, bilo nemoguće, ponašalo se agresivno? Koliko puta ste bili nervozni zbog nečeg sasvim trećeg, a onda “pukli” na svoje dete, jer Vas nije poslušalo iste sekunde? Da li ste se ikada zamislili nad očekivanjima od sopstvenog deteta, bez obzira na to koliko godina ima? Da li su ta očekivanja prevelika? Da li ste viknuli onog momenta kada Vas je dete “pobedilo” u nekoj raspravi i više niste znali šta da mu kažete?
Svi znamo koliko je teško biti roditelj. Svi znamo da je to posao koji se uči svakog dana i da je nemoguće ne napraviti malu ili veliku grešku. Zbog toga se svima može desiti da vikne na dete, iako smo bili sigurni da smo mi jedan od najstrpljivijih roditelja koje poznajemo.
Međutim, moramo biti obazrivi. Mi smo model i uzor tom detetu. Ako je vikanje Vaš način komunikacije, onda budite sigurni da će ga i dete usvojiti. A to znači da će u određenim momentima, kada bude prevazišlo strah od strogih roditelja, ono na isti način komunicirati sa Vama. Nemojte se posle kajati i čuditi zbog čega Vaše dete komunicira na pogrešan način.
Isto tako, možete ga naučiti da se povuče svaki put kada neko malo povisi ton. U tom slučaju dete postaje osoba koja se previše prilagođava drugima (čak i onda kada to ne treba da čini), zavisi od tuđeg mišljenja, ne zna da se odbrani ili zauzme za sebe. Da li želite takvo dete?
Kad god smatrate da ste neadekvatno odreagovali na dete svojom vikom, sačekajte deset minuta i smirite se. Pojasnite detetu šta se dogodilo: “Izvini što sam vikala. Naljutila sam se, jer sam te pet puta zvala da ručaš, a ti nisi došao. Da li možemo da se dogovorimo kako ćemo ubuduće rešavati ovakve probleme?”
Veliki broj roditelja smatra da će izgubiti svaki autoritet ukoliko prizna detetu da je pogrešio. To je tačno samo ukoliko sa detetom imate jednu jedinu nit koja Vas povezuje – strogost. Na svu sreću, velik broj odnosa između roditelja i dece čine i druge stvari : ljubav, razumevanje, podrška, bliskost, otvorena i zdrava komunikacija…. Zato, ne brinite. Ako pogrešite, pa se izvinite detetu, naučićete ga da i ono isto čini u tim situacijama.
Nemojte misliti da ste bolji roditelj ukoliko odete u sasvim drugu krajnost, pa decu kažnjavate tišinom. Na primer, dete je u školi dobilo slabu ocenu i Vi zbog toga ne pričate sa njim nekoliko dana. Da li znate kako se tada oseća Vaše dete? Glavno osećanje je krivica. Dete misli da nije dovoljno vredno i važno i da ne zaslužuje roditeljsku ljubav. Kada imate takvu komunikaciju i doživljaj u okviru sopstvene porodice, šta ćete očekivati od drugih ljudi?
Objasnite mu šta Vas je naljutilo. Potrudite se da to objasnite na način koji će dete shvatiti. Budite kratki, a jasni. Najbolje poznajete svoje dete. Iskoristite tu prednost. Najbolje ćete znati kada i kako da mu priđete.
Odnos između roditelja i deteta je kompleksan. Trebate odgovarati na njegove potrebe, ali ga i naučiti da ono odgovara na potrebe drugih ljudi. Ono nije princ ili princeza. Ukoliko se Vi tako postavite, budite sigurni da se ostatak sveta neće tako odnositi prema Vašem detetu.
Potrudite se da ga sopstvenim ponašanjem naučite veštinama koje su neophodne u svakodnevnoj komunikaciji sa drugima. Vašem detetu ste potrebni na jedan način dok su mali, a na sasvim drugi kada odrastu. Razvijajte se zajedno sa njima i uvek tražite bolje načine i rešenja. U tom slučaju, nije problem ni kada pogrešite, jer ćete to ispraviti.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
