Stan nam je mali. Nepotrebnih igračaka i stvari koliko želimo. Kad god spremam i nešto želim da bacim, starija devojčica počne da se buni, jer njoj to treba. Zbog toga veliko spremanje radim samo kada one nisu tu.
Međutim, često pomislim: da li ja to sve bacam samo zato što nemamo dovoljno prostora? Da li bih ostavila crteže ili bilo šta drugo? Da li njoj stvarno to treba? Zbog čega joj to treba? Kad malo bolje razmislimo… Imamo li mi milion gluposti i sitnica koje nam ne trebaju? Zbog čega ih čuvamo? Da li nas podsećaju na neki lep događaj, period ili nešto treće?
Kad god potrošimo rolnu toalet papira, moja starija ćerka kaže: „Mama, nemoj da baciš taj karton. Treba mi.“ Ali, njoj to stvarno treba. Crta po tom kartonu, lepi, pravi različite životinjice, secka… I njoj je to zaista važno.
Tada sam prestala da bacam. Posmatram čime se igra. Ukoliko vidim da joj je slađi karton od toalet papira od igračke koju smo jedva uspeli da priuštimo – ne bacam ga. Došla bih u nezavidnu situaciju gde joj bacam stvari za koje se ona izuzetno veže. To je možda samo određeni period. Proći će. Ali, ne želim da budem mama koaj ne prepoznaje potencijale i želje sopstvenog deteta samo zato što se meni čini da taj karton treba baciti.
Iako deluje kao sitnica, to je jedan od faktora koji utiče na bliskost između roditelja i dece. Ne želim da počne da sakriva stvari koje voli, samo zato što misli da bih joj ja to bacila. Kuća ili stan u kojoj živite sa svojom porodicom pripada svim članovima. Pustite decu da se osećaju komotno u njemu.
Njima nije važna obrisana prašina, usisan tepih i sterilne igračke. Njima su važne uspomene koje grade sa tom okrnjenom bojicom, jeftinom plastičnom igračkom koju se našle u parku, pa čak i karton od toalet papira na kojem su nacrtale svoju najbolju drugaricu.
Stavite se na mesto deteta. Nemojte biti mama koja nema razumevanja za ono što je njima važno. Ovo je najjednostavniji test gde će Vas deca isproveravati.
Sa druge strane, ako bismo čuvali sve ono što deca žele, ne bismo imali prostora da prođemo. Zbog toga pravim kompromis. Kada vidim da im nešto više nije interesantno, odlažemo u kutiju uspomena. Nešto bacimo, nešto sačuvamo.
Iznenadili biste se koliko deca razumeju, ukoliko im priđete na pravi način. Oni su mali ljudi. Bez obzira koliko nam njihovi problemi izgledali nevažno, njima su pravi. Zato ih uvažite i tretirajte sa puno poštovanja, kako bi se oni sutra prema Vama ponašala isto.
Deca imaju pravo na svoj ukus, želje, interesovanja i određene odluke. Nije lako. Ali, kada odrastu i vidite da se bore za sebe, zato što su sve to „vežbali“ kod kuće, biće Vam lakše.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
