„Ne smeš ovde skakati. Budi tiha. To nije lepo. Ne smeš tako gledati. Ne viči, kasno je. Ne trči. Sporije! Brže! Polako! Moraš biti strpljivija. Ne smeš tako lako odustajati. Nemoj se tužakati. Nauči da deliš. Ne smeš se tući. Ne otimaj! Ne duri se! Ne možeš sada to obući. Nećemo to jesti. Ne smeš grickalice. Ne smeš soka. Nemoj tako brzo voziti! Stani! Sačekaj! Ne smeš sedeti na travi. Ne smeš ni na betonu. Ne diraj to – prljavo je. Operi ruke! Dođi odmah! Nemoj tamo – visoko je. Pašćeš! Lagano! Tiše! Spavaj!“
Razmišljam, koliko zabrana izgovorimo tokom jednog dana svojoj deci? Ja sam se ovih setila za svega dva minuta. Kako li izgleda njihov dan, kada smo mi pretrpani strahovima?
Nikada nije bilo ovoliko saveta i dostupnih informacija roditeljima kao danas. Zbog toga, ne znamo gde udaramo. Da li činimo pravu ili pogrešnu stvar? Da li smo dovoljno dobri roditelji? Gde grešimo? Zbog čega ne uspevamo? Čitamo, istražujemo, slušamo… Izgubljeni smo u svakom pogledu. Ne smemo biti strogi, ne smemo biti blagi. Ne znamo gde je sredina i kako se rešava ta čuvena formula.
Shvatam da je previše pritisaka. Uvek negde žurimo. Bojimo se. Viknemo. Budemo grubi. Nemamo razumevanja. Nemamo strpljenja za tih 100 pitanja koja se postavljaju baš u nezgodnom trenutku. Čak i kad je neradni dan, mi pokušavamo da skuvamo, ispeglamo, sredimo kuću i provedemo što više vremena sa porodicom. Gledam na sat. Napeta sam. Slažem te puzle sa njima i jedva čekam da završim, jer me čeka puna sudopera prljavih sudova, a u mašini opran veš koji trebam da raširim. Pitam se gde toliko žurim i da li će mi taj pritisak koji sebi napravim doneti išta osim čira na želucu?
Zbog toga sam se, ipak, malo primirila. Pokušavam da budem blaža prema sebi. Shvatam da savršena mama ne postoji i da je najbolja ona koja nije nervozna. Eto početka. Zato sam uvela dan koji zovem „poseban dan.“ Tada mi deca ručaju picu. Popiju više od jedne čaše soka. Jedu grickalice i čokolade više nego obično. Ležu kasnije. Gledamo crtaće. Ponekad i dva sata. Smejem se sa njima i prisećam se svog detinjstva. Ostavljam prljave sudove i opran veš u mašini. Ne žurim. Ne nervira me nered. Preskačem igračke i ne nerviram se zbog toga.
Poseban dan organizujem jednom nedeljno. Iskreno, razmišljam da to bude češće. Razmišljam da li sam stalno nervozna, u žurbi, da li se smejem, da li ih dovoljno grlim i često govorim koliko ih volim? Da li će im ta pica ili viršle zaista toliko štetiti ili je mnogo ozbiljniji problem mama koja puca po šavovima jer već dva sata pokušava da spremi to zdravo jelo koje one neće ni pomirisati? Na kraju ćemo se posvađati, naduriti i sve će otići u smeru koji ne valja.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Ne kažem da Vam deca trebaju legati posle ponoći, piti gazirane sokove i jesti bajate sendviče. Ali, jednom nedeljno im neće naštetiti ništa od toga toliko koliko Vaša nervoza iako je sve pod konac.
Opustite se. Priredite im poseban dan. Ne nervirajte se zbog toga. Neka deca nauče i Vašu zanimljivu stranu. Niste Vi mama za bacanje.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
