Oduvek sam smatrala da su najbolja ulaganja ona koja nas čine obrazovanijim, pametnijim, mudrijim, zrelijim i strpljivijim. Često su mi govorili: „Zbog čega to činiš? To moraš naplatiti! Ne smeš raditi za džabe!“ Ne lažimo se, ja sam u svemu tome imala računicu, koja nije bila finansijske prirode.
Naučila sam mnogo. Naučila sam ono što je danas moja plata i moja zarada. Naučila sam ono što niko neće moći da mi oduzme – iskustvo. Čitam različite naslove koji govore o odlasku kod psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra. Zajedničko im je sledeće: Psihoterapija je luksuz koji retko ko može priuštiti.
Mnogi ljudi u Srbiji žive na ivici egzistencije. Mnogi nemaju novca za odlazak kod stručnog lica, iako imaju ozbiljnih psihičkih problema. Ali, ja to gledam iz drugačijeg ugla. Prosek jedne psihoterapijske seanse je 3000 dinara. Ko još ima para za to? Realno, imaju mnogi.
Svi oni koji povremeno odu kod frizera, manikira i pedikira. Žene će reći: „Ali, ja moram biti sređena.“ Slažem se. Srediti se možete i kod kuće, za mnogo manje para. Spoljašnja lepota je nešto što će svi primetiti, a rad na sebi (u smislu obrazovanja ili rešavanja prepreka) nikad ne izbija u prvi plan. Lepše nam je da zavisimo od tuđih komentara ili mišljenja, a to što se u nama godinama nakupljaju negativna osećanja ili što ne funkcionišemo sa partnerom – nema veze.
Za psihoterapiju imaju i oni koji „moraju“ kupiti novu majicu, farmerice ili cipele (iako nemaju mesta u ormanu za iste), zato što je sniženje. Pobogu, ne možemo imati cipele koje nam se ne slažu uz neku tašnu ili ići u istoj haljini u svatove. Ta narukvica koja se može kupiti na rate je neizbežna za našu egzistenciju, a ne možemo ni bez tog sata, zar ne?
Imamo za izlazak u grad koji nas ne košta ništa manje. Imamo za cigarete koje nas mesečno koštaju i 10.000 dinara. Imamo novca za sve te dečije aktivnosti kojima prebukiramo decu samo zato što je neko iz društva rekao da je to moderno i da će nam dete biti zaostalo i glupo ukoliko ih sve ne isprati. Dete Vam zbog ovoliko aktivnosti može biti samo umorno i nervozno. Ništa drugo.
Ukoliko biste sve te aktivnosti i sportove zamenili razgovorima i kvalitetnim vremenom sa decom – bili biste na pravom putu. Deci je sve zanimljivo: telefoni, igrice, igraonice i najskuplje igračke. Ali, kada budu imali pravih problema, kome će se obratiti? Telefonu? Društvenoj mreži? Zapitajte se…
Psihoterapija nam neće biti skupa onda kada budemo imali prave prioritete. Tek kada shvatite da Vam tuđa reakcija, komentar ili mišljenje nije pomoglo i da ste prepušteni samo svojim snagama i veštinama kada prigusti – tada ćete imati drugačiji pogled na svet.
Mnoge stvari kojima današnje društvo stremi – nisu moderne, pa čak ni pozitivne. Zbog toga mi svaki put bude žao kada čujem da neko od gore nabrojanih ljudi ne može priuštiti psihoterapiju, jer to zaista nije istina. Psihičko zdravlje je jednako važno kao i fizičko. Kada bismo to znali, do mnogih bolesti ne bi ni došlo, jer su izazvane određenim načinom razmišljanja i delanja.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
