Evidentno je da se danas deca drugačije vaspitavaju nego pre 30-40 godina. Kroz maglu se sećam jedne svoje drugarice čiji je otac bio izuzetno strog. Nije smela da se druži i izlazi sa nama, čak ni tokom dana. Sve što je radio ostatak društva – njoj je bilo zabranjeno. Smela je do škole i nazad, učila je, a ostatak svog slobodnog vremena je pomagala u kući. Često je dobijala batine, čak i kad više nije bila malo dete. Bila je izuzetno stidljiva, čak i kasnije kada je odrasla.
Neko bi rekao – lepo vaspitano dete koje zna granice. Ne bih se složila, zbog modela koji je preuzela, te se udala za muškarca koji se ponaša isto kao njen otac. Nema prava ni na šta – zato što je žensko. Iako nisam bila problematično dete, često sam znala da kažem : „Neću.“ Neko bi rekao da je to nevaspitano, neko da je to izražavanje vlastitog stava i mišljenja.
Imam dve ćerke. Ne želim da odrastu u nevaspitanu decu koja neće poštovati roditelje, ali želim da imaju svoj stav i želim da znaju da se izbore za sebe. Zbog toga često imamo „problem“. One iskazuju svoje mišljenje, pregovaramo i pokušavamo da pronađemo tu zlatnu sredinu gde ćemo mi kao roditelji postaviti granice, a one ih pomerati svim svojim silama kako bi znale da se izbore za sebe i svoje potrebe onda kada to budu trebale da urade.
Koliko puta ste uvažili „neću“ svog deteta? Da li su istog trena bili kažnjeni ili ste uspeli da pronađete zlatnu sredinu i postignete kompromis? To sigurno nije lako. Tanka je granica između bezobrazluka i pokazivanja vlastitog mišljenja.
Vaše dete mora imati granice koje će poštovati. Kada ne želi nešto da uradi – to Vam mora reći na lep način, sa puno objašnjenja kako biste i Vi prihvatili odgovor i dopustili da se nešto uradi kasnje ili uopšte ne uradi. Da li biste voleli da ono sutra dođe u situaciju da ne može da Vam se obrati za pomoć? Da li biste voleli da ono sutra ne sme da kaže „neću“ samo zato što to nije smelo da se desi u primarnoj porodici? Da li znate koliko žena je doživelo nepravdu i nasilje bilo koje vrste, jer nisu smele ili znale da se zauzmu za sebe?
Zato, pazite kako ćete povući tu granicu između lepog ponašanja i izražavanja vlastitog mišljenja i stava. Pazite da ne ubijete svo samopouzdanje koje je Vaše dete godinama gradilo. Naučite ih da pregovaraju, iako je takav način vaspitanja milion puta teži od mirnog i poslušnog deteta koje će Vas poslušati na prvu loptu.
Žena nije manje važna ni u jednoj sferi života. Ima ista prava kao i svaki muškarac. Treba i sme da izrazi svoje mišljenje. I treba i sme da kaže „neću“ onda kada oseti potrebu za tim. U suprotnom, dobićete poslušno dete koje će biti poslušna odrasla osoba. Možda neće upadati u nevolje sa drugim ljudima. Možda neće ulaziti u konflikte i svi će Vam reći kako Vam je dete poslušno. Ali, da li je to dobro za dete? Ili će, u najmanju ruku, da razvije nisko samopouzdanje, visok krvni pritisak, čir na želucu i problem sa štitastom žlezdom? Da li ste razmišljali šta sve proizilazi iz zabrane da kažemo „neću“?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
