Nekada je sve bilo jednostavnije: igrali smo se ispred kuće ili zgrade. Roditelji su brinuli, ali nije bilo ovakvih opasnosti. Kad god je bilo lepo vreme, ostajali bismo napolju ceo dan. Nisu mogli da nas uvedu unutra.
Danas je situacija obrnuta. Deca su stalno za kompjuterom ili telefonom, a mi nismo ni svesni kakve sve opasnosti vrebaju. Mnogo manje su fizički aktivna i postaju zavisna od različitih igrica i društvenih mreža.
Roditelji misle da im je lakše. Ne bave se toliko decom, imaju više vremena za sopstvene aktivnosti i ne moraju da ih „animiraju“ po ceo dan. Ali, deci čine medveđu uslugu.
Iako se sva tehnologija razvija u pravcu toga da nas poveže sa drugim ljudima, mi postajemo sve udaljeniji jedni od drugih. Najveći problem je što smo sve udaljeniji i od sopstvene porodice. Mi smo kod kuće, ali svako je za svojim ekranom i nema apsolutno nikakve otvorene niti zdrave komunikacije.
Igrice izazivaju tzv. „bori se/beži“ reakciju, koja se aktivira u situacijama koje procenjujemo kao opasne. Telo proizvodi velike količine adrenalina, ali se dete ne kreće i ne troši, tako da stvara ogroman stres po mozak i generalno ceo organizam.
Ukoliko se nastavi sa ovakvim štetnim navikama na videlo izlaze različiti štetni oblici ponašanja. Deca nisu u stanju da se povežu sa svetom i okolinom, imaju manjak motivacije i interesovanja za sve što se dešava oko njih. Sve što ih zanima je virtuelni svet.
Ali, složićemo se u jednom: počeli smo sve da radimo umesto sopstvene dece. Želimo da ih učinimo srećnim, a u stvari ih činimo nesposobnim. Nemaju nikakvih obaveza, ni odgovornosti. Kada ih neko nešto pita – odgpovaramo umesto njih. Kada trebaju da donesu neku odluku – mi to činimo umesto njih. Urušavamo im samopouzdanje od malih nogu, a onda se pitamo zbog čega odrastaju u takve ljude.
Pustite ih da sami rešavaju sopstvene probleme. Imajte poverenja u njih – oni to mogu. Formirajte sigurnosnu mrežu gde će Vam se obraćati za pomoć onda kada im je potrebna. Nemojte Vi uskakati umesto njih na najmanju moguću prepreku. Prepreke su važne. Moraju naučiti da se bore. Ne smeju bežati od stvarnosti tako što će satima sedeti za ekranom.
Granice moraju postojati. Koliko je važno da ih pustite da učestvuju u određenim odlukama, tako je važno da im ograničite ekran, telefon i igrice. Kada bi oni sami odlučivali o tome, ne bi otišli ni da se okupaju.
Deca moraju imati vremena za dosadu. Pustite ih da se dosađuju. Dosada im podstiče maštu i kreativnost. Nemojte im davati telefon u ruke, čim iskuse nešto što im ne prija. Pa čak ni kad čekaju u redu. Posmatraće ljude, gledaće kroz prozor…
Ne brinite, ništa im neće biti. Pustite ih da budu samostalni i da se dosađuju. Vodite računa da budu dovoljno fizički aktivna. Telefon i kompjuter im možete dati, ali umereno. Odredite koliko smeju tokom dana i poštujte svi tu odluku.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
