Jutro je. Devojčice se bude. U sebi govorim: „Spavajte samo još malo… Odakle Vam snage? Budile ste se naizmenično celu noć.“ Ko će još poslušati moj glas u glavi? Žurka počinje, njih dve trče kroz stan. Kiselo se smeškam i razmišljam šta ću prvo uraditi.
Volim ih najviše na svetu. To što sam postala mama je moj najveći životni uspeh, iako svi imamo različite prioritete. Nijedna diploma, sertifikat ili pohvala se ne može meriti sa njihovim osmehom. Toga sam svesna uveče kada je tišina i kada su njih dve zaspale. I onda počinje da radi taj crv…
Ubija me griža savesti. Danas sam uradila toliko toga. Spremila sam decu. Stariju sam odvela u vrtić. Prošetala sa mlađom i ujedno obavila nabavku. Pristavila ručak. Sredila veš. Sredila kupatilo. Usisala stan. Čula sam se sa drugaricom. Otišla po stariju ćerku. Zovu me da se igram. A ja sam premorena već u 16h. Sedam pored njih. Smejem se i započinjem igru.
Razmišljam. Oči mi se sklapaju. Treba mi još jedna kafa. Tuširanje. Opušten razgovor sa mužem ili nekom dragom odraslom osobom bez prekidanja. Treba mi sna. Malo mira gde ću čuti svoje misli. A zbog čega?
Mrzim taj ručak zbog kojeg propustim taj njihov izraz lica. Ugrizla bih se za jezik svaki put kada izgovorim: „Ne mogu sada, mila. Igrajte se same. Mama ima posla.“ Kao da će taj posao negde pobeći. Kao da će ga uraditi neko drugi. Kao da će mi za pet minuta banuti sanitarna inspekcija u stan. A znam da neće.
A one… One su i dalje srećne. Naprave tužan pogled i nastave dalje. Brzo ih prođe svaka nevolja i negativna emocija. One srećne i zadovoljne započinju svaki dan. Ne nerviraju se zbog svih onih ozbiljnih problema zbog kojih se nerviraju mama i tata. Ne razmišljaju o kreditu, računima, plati koja kasni, prebukiranom radnom vremenu, griži savesti…
Neko će reći: „Pa, naravno. One su male. Ne trebaju o tome da razmišljaju. Mi smo odrasli i nema nam drugog načina.“ Slažem se. Ali, razmislite: da li je taj posao vredan toga? Da li je ta plata opet nedovoljna? Kad nam je frizura, šminka, vežbanje, auto, kafić, restoran, uredan, čist i velik stan postao važniji od vremena koje provodimo sa vlastitom decom?
Možda bismo nešto mogli da naučimo od sopstvene dece. Zaboravili smo na iskren osmeh, zagrljaj, poljubac… Zaboravili smo da je zaista važno ono što je njima važno. Deca su, ali neke stvari znaju bolje od nas. Zaboravili smo na iskrene i prave prioritete. Odjednom smo prepuni obaveza i nemamo vremena za sebe. Šta se to promenilo?
Ubacili smo spoljašnost na prvo mesto. Ubacili smo luksuz, marku i prestiž, koliko god to smešno zvučalo u ovim vremenima kada jedva preživljavamo mesec. Društvo nam diktira tempo, dok naša deca ispaštaju i viđaju roditelje sat, dva dnevno (ako imaju sreće). A one… One srećne i zadovoljne započinju svaki dan. Mogli bismo nešto i naučiti od njih.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
