Nije pravilo, ali situacija u školskom sistemu je, uglavnom, sledeća: deca koja imaju sve petice, ponekad, znaju mnogo manje od onih koji imaju i poneku četvorku. Nelogično, zar ne? O čemu je, zapravo, reč?
Deca imaju prirodnu radoznalost i želju za učenjem. Međutim, uz nemotivisanog učitelja i takmičenja među decom, sve pada u vodu. Učenici žrtvuju mnogo toga kako bi dobila peticu. I, ponekad, ta petica uopšte nije odraz znanja. Više predstavlja način na koji nastavnik traži ono što traži. Roditelji žele da budemo odlični đaci. Na svakom koraku imamo potrebu za potvrđivanjem u očima drugih. Šta ćemo od toga dobiti?
Ne hvalimo dečiji trud, već samo rezultat koji su postigli. Pa šta ako je dete dobilo četvorku? Pa šta ako nije zauzelo prvo mesto u bilo kom sportu kojim se bavi? Zbog čega je važan samo taj poslednji delić? Zar nije važan trud? Zar nije važno to što naše dete nije otišlo da se igra, već je zagrejalo stolicu? Zar nije važno što naše dete ide svakog dana na trening, bez obzira da li lije kao iz kabla ili je ogroman minus napolju?
I sami smo svedoci da odlični đaci i studenti ne pronalaze prvi posao u struci. Retki su primeri onih čije se znanje i trud isplatilo. Ako se i zaposlilo u struci, zaposlilo se zbog mnogih drugih veština i sposobnosti.
Zbog načina na koji se znanje meri, deca igraju na sigurno. Uče na jedan način – onako kako učitelj ili nastavnik traži. Nema istraživanja. Sve je instant i polugotovo. Trebaju samo malo da podgreju u mikrotalasnoj i eto petice.
Deca se plaše neuspeha. Ne zato što je on strašan, već zato što mi lečimo sopstvene komplekse. Važno je šta će reći baka i deka, najbolja prijateljica, kuma ili komšinica. Zbog čega je njihov sud toliko bitan? Zar nije važnije da Vaše dete stvarno nešto nauči i zavoli? Zar nije važnije da bude srećno?
Postoju milion primera ljudi koji su upisali ono što su im roditelji rekli da upišu. Nikad nisu bili zadovoljni poslom kojim se bave. Nikad nisu bili srećni. Radili su ono što su morali. Iako su toga svesni i dalje je važniji izbor roditelja. Ni sami ne znaju zbog čega.
Da li želite da Vaše dete ima sve petice, ali da mrzi učenje? Da li želite decu koja se plaše stvarnosti, istraživanja, rizika? Da li mislite da će postići bilo šta u životu ako samo sede i štrebaju? Šta je sa ostalim vrlinama, veštinama i sposobnostima?
Razmislite o onome što je zaista važno. Vaše dete će dogurati mnogo dalje ako bude volelo ono što radi. Na kraju krajeva, biće sigurno srećnije svojim nego tuđim izborom. Da li Vam je to malo? Da li i dalje želite da ima sve petice, bez obzira na cenu i žrtvu?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
