Gledam te… Bledo lice, podočnjaci, zarasla brada… Ti, bukvalno, nemaš vremena da se obriješ… Umoran si. Iscrpljen. Neispavan. Manje se smeješ. Nemaš strpljenja. Slobodno vreme ti prolazi u ležanju i spavanju. Život ti prolazi u ona dva sata između dva posla.
Pitam te šta ti je, iako odgovor znam. Nedostaje ti sna, slobodnog vremena sa mnom i sa decom. Ti navlačiš kiseli osmeh i govoriš: „Sve je u redu. Samo sam premoren. Hoćemo piti kafu?“ Razmišljam kako da ti pomognem. Kako da povećamo kućni budžet bez tvoja dva posla i noćnih smena… Razmišljam… Ali, ništa mi ne pada na pamet. Ništa što bi odmah moglo da nam reši sve finansijske probleme. Za sve je potrebno vreme. To glupo vreme i strpljenje!
Pitam se, da li je tvoja iscrpljenost u 34. godini vredna te dodatne plate? Da li je važnije da imamo dovoljno dok je tebe sve manje? Da li je negativan pogled na život vredan tih para?
Vidim da se trudiš. Pokušavaš. Smeješ se dok jedva držiš oči otvorene, jer ove dve male žabe skaču po tebi, željne tebe i tvog vremena. Znam, radovao bi se. Ali, nemaš snage. Ubija te to što sve zavisi od tebe. Ubija te to što se u ovoj državi trud kažnjava, a lenjost nagrađuje.
U očima ti vidim sledeće: „Ljubavi, moram negde dati otkaz. Ne mogu više. Ne spavam normalno dve godine. Nemam slobodnih dana već dve godine. A ne smem. Ne smem dati otkaz. Moram dalje. Moram, jer ako ne budem ovako radio, ponovo ćemo imati dugova. Ne mogu to ponovo proživljavati!“
Bespomoćni smo. Guramo zajedno. Ti na dva posla, ja sa dvoje dece. Sa sve osmehom i OGROMNIM strpljenjem. Ne bude mi dobro kad me dete pita: „Mama, kad će doći tata? Jel i danas spava na poslu?“
Pričam sa drugim roditeljima. Svima je radno vreme do 17h. Mnogo je i to, ali barem imaju tih par sati sa porodicom. Mi ih nemamo. Imaju slobodan jedan dan u nedelji. Mi ga nemamo. Čekam te da se vratiš sa posla. Znam da će ti prva rečenica na vratima biti: „Jel su već zaspale? Opet ih nisam video.“
Pričam ti šta su sve radile danas. Pričam ti kako su se igrale, šta su govorile i kako su pametne. U tih nekoliko minuta lice ti se ozari. I onda krene prepričavanje sa posla kada gubiš glas. Računica, digitron, rata kredita… Da li će biti dovoljno…
Znam da se trudiš iz dana u dan. Biće bolje. Naći ćemo zajedno neko rešenje. Dok ja imam celo poslepodne za decu, ti imaš tih pola sata (ako imamo sreće). I znam da ti je malo.
Molim te, izdrži. Izdrži da ostanemo živi i zdravi. Izdrži da ostanemo srećni. Sreća nikada nije bila materijalno bogatstvo. Pronaći ćemo rešenje, jer ti novci nisu vredni tebe i tvog vremena. Uspećemo zajedno!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
