Vaše dete ima različitih faza. Jedna od njih je da se plaše mraka, čudovišta, lopova, provalnika… Znate da ćete učiniti sve da ih zaštitite. Zamišljate i najružniju situaciju i znate da biste, sada kao roditelj, imali snage da ih odbranite od bilo koga, bez obzira na strah.
Zbog toga na svaki njihov strah odgovarate: „Mama će uvek biti tu. Nikad neću dozvoliti da ti se desi nešto loše.“ Da li je ovo realno obećanje? Nije. Bez obzira što imate najbolju moguću nameru, ovom rečenicom možete napraviti štetu sopstvenom detetu.
Šetali smo parkom, dok je moja „samostalna i neustrašiva“ četvorogodišnja čerka išla poprilično ispred nas. Nije se ni jednom okrenula. Sve vreme smo je pratili pogledom, iako smo bili daleko. Želeli smo da vidimo dokle će ići i kako će reagovati kad shvati da nismo iza nje.
Kad je shvatila da je sama, nije se uplašila. Isprobala je još jednu ljuljašku, pa klackalicu…Nije paničila. Tražila nas je pogledom, ali je i dalje nastavljala svoju igru. Tek posle desetak minuta, ona je počela da nas traži. Krenula je istim putem kojim je i došla. Mi smo je sve vreme pratili pogledom. Posle nekog vremena smo joj prišli i upitali da li shvata šta je uradila…
Pitala sam je da li se uplašila. Rekla je: „Ne, mama. Vi ste uvek tu i čuvaćete me.“ Objasnila sam joj da to baš i nije tako. Pitala sam je šta bi uradila kada nas ne bi našla. Rekla je da bi zvala policiju ili vatrogasce. Svi njeni odgovori i način razmišljanja su bili odlični i odgovarali njenom uzrastu, ali mene je i dalje brinulo to što se toliko oslanja na nas, čak i kada postoji realna opasnost da se izgubi.
Roditelji ne žele ni da pomisle šta bi se sve moglo desiti njihovoj deci. Bez obzira koliko Vam je strašno, deci morate reći istinu. Morate ih pripremiti i na opasne situacije. Moraju znati da zatraže pomoć drugih odraslih, policije, vatrogasaca, hitne pomoći…
Deca moraju znati da život nije samo bajka. Loše stvari se ne dešavaju uvek drugima. Pripremite ih na vreme. Objasnite im da postoji mogućnost da se negde izgube, ukoliko ne vode računa gde se nalaze, bez obzira što smo pored njih. Iz iskustva znamo da je dovoljno samo nekoliko sekundi nepažnje. Nemojte ih uznemiriti, pažljivo birajte reči i prilagodite ih njihovom uzrastu. Ali, morate im reći istinu, koja je ponekad i zastrašujuća.
Nemojte ih zaštrašivati policijom, lekarima ili bolnicama kada su nevaljali. To je najgore što možete učiniti za njihovu bezbednost i stabilnost. Oni će misliti da policija odvodi nevaljalu decu i nikad im se neće obratiti za pomoć.
Ako trebaju da vade krv, nemojte im reći: „Obećavam da neće boleti.“ Oni znaju da hoće. I tada ste izgubili njihovo poverenje. Nemojte ih lagati. Recite iskreno da će osetiti ubod koji malo boli, ali se sve završava za svega nekoliko sekundi.
Ne možete uvek biti tu. Bez obzira koliko to želite. Pripremiti ih na život učeći ih od malih nogu. Uz malo truda i mašte sve je moguće prilagoditi njihovom uzrastu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
