Sutra će biti bolje! Ne može više ovako! Oboje se trudimo! Volimo se i poštujemo! Podižemo decu najbolje što umemo! Iako on radi 12 sati dnevno i jedva se viđamo! Postaviš sebi cilj, stremiš ka njemu i ne odustaješ!
Ali, dođu i ovakvi dani! Napokon nađem posao u struci. Nije plata baš toliko loša. Radiću do 13h i imaću vremena za decu. A onda shvatim: ni to nije dovoljno!
Razmišljam šta ću danas kupiti, a da ne pređem onu čuvenu crvenu crtu. Ako kupim prašak, neću imati dovoljno za omekšivač. Ako kupim balzam, neću imati za šampon. Da li smem da priuštim taj troslojni toaletni papir i da li nam je to stvarno neophodno?
Večiti sam optimista. Mislim da sve može, ukoliko neko zaista hoće. I ništa mi nije padalo teško. Osim što se sad jedva viđamo. Osim što tata vidi svoju decu sat vremena na dan, a ponekad ni toliko. Da li postoji novac koji je toga vredan? Ne postoji. Da barem znam da imam malo više, pa da ostavim sa strane i odemo svi zajedno na neko lepo letovanje, gde neću stavljati gotova kuvana jela u različite delove kofera, jer znam da ćemo jedva imati za tih deset dana. Kome još ručak u restoranima pada na pamet?!
Kako god okreneš – nije dovoljno. Čak ni onda kada ja radim jedan redovan i jedan dopunski posao, a on dva redovna posla i jedan dopunski.
Umorna sam. Kažu mi: „Pa. Što ne uzmeš neku ženu malo da ti pomogne?“ Ljudi moji, kakvu ženu? Odakle mi novaca da je platim?! Čak i ako uspem u tome, mrzeću sebe jer sam potrošila taj „ekstra keš“ kojim nas povremeno odvedem na palačinke ili u igraonicu.
Tvrd sam orah, ali, eto, uspeli ste da me ubedite. U ovoj zemlji ne vredi živeti. Kakva letovanja i lepa garderoba?! Zadovoljna sam ako mogu da kupim tri različite vrste voća istog dana.
Uvek sam bila u fazonu: ljudi se ovde vole i znaju da uživaju. Tu su nam roditelji i prijatelji. Imaš svoju kuću ili stan. Imaš osećaj sigurnosti koji možeš imati samo u svojoj zemlji. A onda shvatim da samo vraćamo dugove i popunjavamo rupe koje su već dugo tu.
U pravu ste! Treba otići odavde i baciti sav rad, trud, novac koji su roditelji teško zarađivali kako bi nam obezbedili studiranje u nekom drugom, dalekom gradu. Treba početi život iz početka, iako ste u braku i imate dvoje dece.
„Mama, zašto mi ne idemo na skijanje? Mama, zašto ove godine nismo otišli na more? Mama, zašto ne mogu da dobijem tu igračku?“
„Ne možemo, mila, nemamo novaca.“ Svakog dana objašnjavate svojoj deci kako nemamo novaca za ovo ili ono. A zaista, ne traže ništa preterano!
Uspeli ste! Svi Vi koji ste na vrhu! Srusili ste mi sve u šta sam godinama verovala i ulagala! Mislila sam da ću uspeti. Učila sam kao luda jer sam verovala da ću raditi posao koji volim i imati da prehranim sopstvenu porodicu. Shvatam da nemam ni za jedno, a kamoli za dvoje dece. Svi pametni ljudi odlaze. Ubedili ste me!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
