„Pokvario nam se televizor. Pokvario nam se kompjuter. Treba popraviti auto. Uz to, treba i živeti. Sve nam se kvari. Sve je dotrajalo. A nemamo novaca da kupimo novo!“
Ovako nam je počeo dan. Stresno. Mračno. Još jedna svađa među bračnim partnerima zbog novca. I sve se vrti oko novca. E, pa, nije tako! Odbijam!
Odbijam da se nerviram zbog pokvarenog kompjutera! Bebac je propuzao i hoću tome da se radujem! Televizor smo već popravljali, papreno platili popravku, a on i dalje ne radi kako treba. Radi po principu: lupi me sa leve strane i prodrmaj kabel. Neću ni zbog toga da se nerviram! Starije dete je došlo presrećno iz vrtića, jer je naučilo novu reč na francuskom jeziku! Hoću tome da se radujem!
Auto stvarno trebamo popraviti! Napravila sam plan. Plan koji mora da sačeka barem mesec dana. Ali, šta sad?! Jel svakodnevne lepe stvari mora da mi pokvari auto koji ne prede baš kao maca?! Neću da budem nervozna kao većina ljudi!
Hoću da posmatram lepe stvari. Zdravi smo! Srećni smo! Slažemo se i poštujemo! Radimo na tome da imamo više novaca. Stvari se pokreću. Možda ne brzinom kojom mi želimo, ali se pokreću. I odbijam da budem nesrećna i nervozna zbog kiše koja pada, pokvarenog televizora ili kretena koji me je pretekao na raskrsnici!
Kad nemamo posla, žalimo se jer nemamo posla. Kad imamo posla, žalimo se jer smo umorni. Kad je zima-hladno nam je. Kad je leto-pretoplo nam je! Hej ljudi, ko Vam je rekao da će život u svakom trenutku biti med i mleko?! Da li smo stvarno postali društvo kojem sve smeta? A ne radimo apsolutno ništa po tom pitanju!
Napustimo zemlju u kojoj živimo! Napustimo roditelje, prijatelje, tu malu kuću u kojoj smo bili srećni, uprkos svemu što nam se dešavalo! Odemo u neku daleku zemlju i radimo do uveče. Imamo više novca! Novca koji nemamo kada da potrošimo, jer radimo deset sati dnevno! Deca su nam u nepoznatim rukama! Ne znam za vas, ali meni to nije život!
Postali smo potrošačko društvo! Nikad nismo imali više! A u stvari, imamo manje! Ali, nama nikad nije dovoljno! Uvek bismo još! Svega! Iako nam to možda i ne treba!
Odbijam da živim po ovim novim pravilima. Ko kaže da su bogati ljudi srećni ljudi?! Meni je lepo kad me on zagrli. Lepo mi je kad me dete poljubi. Lepo mi je kad vidim njihov osmeh koji mi znači sve na svetu! Zahvalna sam svakog dana jer niko od nas nije bolestan i ne provodi dane u bolničkoj postelji.
Zar tek tada trebamo da shvatimo koliko smo bili srećni? Zar tek tada trebamo da shvatimo da nam je lepa čak i ta mala trošna kuća, pa čak i ta dosadna kiša koja pada?
Odbijam! Neću da postanem rob kojem je samo novac važan. Neću da postanem mama koja sreću svog deteta meri odlaskom u skupu igraonicu ili kupovinom skupe igračke iz izloga! Znam ja mnogo lepše i bolje stvari od toga! Ja imam ono što mi treba i srećna sam!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
