Postoje roditelji koji svoju decu uvek doživljavaju kao malu., bez obzira koliko imaju godina. To nije onaj problem kada sve rade umesto njih, već problem kada roditelji smatraju da deca „ne osećaju“ jer su još uvek mala.
Često čujem sledeće rečenice: „Ma šta on zna, još uvek je mali! Ništa ona ne zna, gleda crtani. Slobodno pričaj, ne razumeju oni.“
Nemojte umanjivati značaj dečijih osećanja. Iako nisu toliko sofisticirana i možda ne umeju da ih nazovu pravim imenom – deca i te kako osećaju. Njihova osećanja su burna. Često ćete videti ogromne promene u njihovom ponašanju, samo zato što ne znaju kako da se nose sa svim onim što trenutno osećaju. Ne znaju da Vam kažu. Ne znaju da Vam ispričaju. Ali, to ćete vrlo dobro videti.
Pre neki dan nam je prvi put došla dadilja da pričuva decu (bake su bile nedostupne). Starija ćerka je bila danima van sebe od sreće. Pričala je kako je ona jako želela dadilju, jer je svi imaju. Kada je došao i taj dan, rekla sam joj da sredi sobu i stavi igračke na mesto. Ona je rekla: „Mama, ja sam toliko uzbuđena da ne znam gde šta ide.“
Ukoliko primetite da je dete drugačije nego inače, razmislite zbog čega je to tako. Sigurno Vam neće reći: „Tužan sam. Razočaran. Bespomoćan.“ Ali, njegovo ponašanje će ga lako odati. Mnoga deca se ponašaju kao da su nevaljala i bezobrazna. Teraju Vas iz takta svakih pet minuta. Tada sednite i razmislite zbog čega se tako ponašaju.
Kada ne mogu da se nose sa svim tim što osećaju, deca pokazuju ogromnu dozu bunta. Loše se ponašaju u vrtiću, kod kuće, gde god da odu… Čini Vam se da Vam je dete najgore. Pomozite mu da nazove emocije pravim imenom. Pitajte ga šta ga muči. Naučite ga da se suoči sa njima, tako što nećete izbegavati neprijatne razgovore.
Mnogi roditelji smatraju da će problem nestati ukoliko se on mnogo ne čačka. Zbog toga sve dečije emocije nazivaju fazama kroz koje trenutno prolaze i samo govore: „Proći će“.
Možda hoće. Ali, ne zato što Vi niste pričali o tome sa svojim detetom. Verovatno je našlo drugi način da se suoči sa neprijatnim emocijama ili je razgovaralo sa nekim ko mu je blizak.
Ni u kom slučaju se nemojte podsmevati dečijim problemima. Njima su jednako teški, kao i Vaši. Ne takmičite se sa njima u tome ko ima veće probleme. Umesto toga, sednite, čučnite, zagrlite svoje dete i razgovarajte o svemu što ga zaista muči. Taj razgovor treba biti spontan, bez ikakvih pritiskanja.
Nemojte dozvoliti da neko drugi zna više o Vašem detetu od Vas samih. Zanimajte se. Interesujte se. Pitajte. Kopajte na sve moguće načine.
Ako Vam nije jasno kako se dete oseća u moru emocija sa kojima ne zna kako da se nosi, biće Vam lakše ako zamislite sebe pod najvećim stresom, a ne znate mu uzrok. Nije lako zar ne? Podržite svoje dete. Nije toliko malo. I te kako oseća sve što se dešava oko njega.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
