Praksa pokazuje sve veći broj gojazne dece. Da li je u pitanju samo ishrana, nedostatak fizičke aktivnosti ili nešto treće? Nisam nutricionista, te se neću praviti pametna i govoriti nešto što ne znam. Ali, majka sam dvoje dece. Nisam zaluđenik i ne merim svaki gram i kaloriju. Kao i većina, trudim se da mi deca jedu što raznovrsniju hranu bogatu voćem, povrćem, mesom, žitaricama…
Kad god odete na neko druženje sa decom, na stolu uvek imamo slatka gazirana pića, čokolade i razne druge slatkiše, grickalice svih vrsta. Da li nam je to jeftinija opcija za goste? Mislim da nije. Brža svakako jeste, ali mnogo bismo manje novca potrošili kada bismo spremili nešto domaće.
Naša kultura je specifična. Gde god odete u goste, ne smete odbiti hranu. Domaćini odmah pomisle da nešto nije u redu. Dok Vi izgovarate da ste upravo ručali i da ste zaista puni, oni Vam već sipaju u tanjir i govore: „Hajde još malo, u društvu je lepše!“
Roditelji dozvoljavaju deci da jedu svakojake nezdrave grickalice. Ako im pedijatar ili nutricionista kaže da je dete malo punije, oni odgovaraju: „Bolje to, nego da neće da jede i da bude mršav!“
Na okupljanjima nema nikakvih granica. Deci je dozvoljeno da jedu sve, piju sokova koliko žele. Ukoliko im zabranite, još Vi ispadate čudni. Da li je u pitanju samo neobaveštenost ili i nezainteresovanost – ne znam.
Sa druge strane, počeli smo da radimo kao da nikad nećemo stati. Jurimo taj prokleti novac i nikad nam nije dosta. Ušli smo u mašinu iz koje nema izlaza. Pratimo neke vrednosti koje su svuda u svetu „popularne“. Nemamo vremena za sebe, partnera, decu, prijatelje…
Ne bavimo se decom. Ulenjili smo se. Lakše je da im pustimo crtaće. Dok oni bulje u različite ekrane, mi na miru možemo obaviti sve kućne poslove i nijedno od njih nas neće prekidati. Kad završimo sve, sedamo ispred televizora, kompjutera, telefona…I sami smo uvučeni u sve moguće društvene mreže. Kao da se na tom internetu deli sreća… A gde je fizička aktivnost?!
Zbog nezdravog načina života, menja se sve. I nije sve u hrani. Više ne postoji samo termin „brza hrana“, već i brz život i svakodnevnica. I to je nekako popularno. Ukoliko nije tako, nismo u toku. Nemamo dovoljno novca za sve ono što nam je potrebno, a zapravo nam nije ni potrebno.
Razmislite kako hranite svoju decu. Izračunajte koliko Vam novca ode na sve grickalice i sokove. Da li stverno mislite daje to jeftinija „varijanta“?
Porazgovarajte sa lekarom opšte prakse, pedijatrom, nutricionistom…Vodite dnevnik ishrane… Iznenadićete se koliko pojedemo između obroka. Iznenadićete se koliko nemamo redovne obroke, pa se u jednom prejedemo…
Problem nije samo u hrani, već i u načinu života. Krajnje je vreme da nešto promenimo…
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
