Stojim u redu na kasi sa detetom od devet meseci. Ljudi žure i preskaču dečija kolica ne obazirući se. Zbog čega je njihovo vreme važnije od mog? I ja žurim, pa ne gazim ljude oko sebe. Dekica ispred mene je kupio hleb, tri jogurta i novine. Gleda u onaj novčanik da li će imati dovoljno. Sigurno je ceo život radio, a sada doručkuje samo hleb i jogurt. Ne zbog zdravstvenog, već zbog finansijskog stanja. Tužno.
Nastavljam dalje. Izlazim na ulicu. Veje sneg. Podseća me na moje detinjstvo. Ceo dan bismo bili napolju i niko nije mogao da nas uvede unutra, sve dok nismo bili skroz mokri. Gledaju me čudno. Ja jedina šetam bebu od devet meseci. Uvijenu u dva debela ćebeta. Sa sve najlonom od gore da je ne kvasi sneg. Ne, nisam u nekom zagušljivom šoping centru. Ne patim od toga. Prijalo bi mi da popijem kafu sa drugaricom, ali… Zar roditelji male dece ne shvataju da je gore po njihovu decu da budu tamo, nego što sam ja na snegu sa devetomesečnom bebom?
Gazim dalje. Ljudi šetaju pse. Obožavam životinje. Kuce piške i kake na ulici, u travi, kod drveta. Niko ih ne gleda čudno. I što je najgore, vlasnici uopšte ne kupe izmet za njima. Sutra će tu moje dete da se igra. A neće moći od psećeg izmeta. A kad skinete dvogodišnje dete da piški kod drveta ili na travi, svi Vas čudno gledaju: “Pobogu, to je sramota. Zašto ne odvedete dete u toalet? Pa možda zato što je tek naučilo da ne piški u gaće! Dok ja nađem toalet, proći će voz! Zašto Vi ne kupite izmet za svojim psom?“ Tužno poređenje, zar ne?
Poslepodne je. Krećem po starije dete u vrtić. Vodim i ovo manje, jer nemam da platim ženu koja će ga čuvati. Vučem svoju decu gde god da odem. Klizi. Zaleđeno je. Putare je ponovo iznenadio sneg u sred februara. Ljudi žure. Neki pametnjaković trubi i nervozno me obilazi. U „opasnom“ džipu. Ne vidi znak na kojem jasno piše: „Beba u kolima“.
Stižem do vrtića. Samo dva metra dalje kontejner. A pored opet smeće. Kome je to bilo teško da napravi samo još jedan korak? Ti ljudi što ne kupe izmet za svojim psom, bacaju smeće pored, a ne u kontejner, isti ti što trube u saobraćaju i psuju sve okolo…E baš oni najglasnije pljuju državu i sistem. Proklinju svaku vlast! Ne bavim se politikom, ali nama nikad neće biti bolje. Ne zato što nema ko da vodi državu, već zato što mi imamo izopačene vrednosti i dvostruke standarde.
I sve dok nas država opasno ne kazni po džepu, bićemo najgori. Kada se promeni bilo kakav zakon i uvedu kazne, ne valja nam ni tad, jer kazne su visoke. A hoćemo uređenu državu…
Isti ljudi koji bacaju smeće i psuju u saobraćaju, odlaze da rade negde u inostranstvo. I gle čuda. Tamo nauče ne da bacaju smeće u kontejner, nego i da sortiraju vrstu otpada. Zat nije tako? I ko onda tu ne valja? Psujemo po svom, ne radimo na sebi, ponašamo se kao da smo bogom dani. Bezobrazni smo i neučtivi prema trudnicama, majkama sa malom decom, starim osobama…
Dvostruki standardi i aršini. Uvek je bolje tuđe. A tako malo nam treba da promenimo sebe i svoje navike i svima oko nas bude bolje. Kad već živimo tako loše i nemamo ni za lekove vlastitom detetu, zbog čega onda nemamo razumevanja za ugroženu populaciju ko god ona bila? Zbog čega pljujemo po svemu, a i sami se ponašamo kako ne valja? Razmislite malo! Tek tada će nam možda biti malo bolje!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
