U našoj zemlji svakog dana čujete, slušate ili čitate sledeće: „Kako je naša zemlja propala! Kriva je vlast! Nemamo ništa! Sve je staro i propalo! Odavde treba samo pobeći! Prljave su ulice! Nemamo posla! Dete mi se drogira! Nastavnici i učitelji ne valjaju!“
Dok su ulice propale, a pločnici ispucali – žalimo se! Kada ti isti pločnici počnu da se menjaju – ne valja nam, jer ne možemo proći dok traju radovi! Kada nam prokopaju ulicu kako bi zamenili cevi – bunimo se, jer ta ulica neko vreme nije prohodna!
Da. U pravu ste. Mnogo toga treba menjati. Ali, hajde da ostavimo politiku i na trenutak razmislimo o sledećem: Ko je kriv zato što Vaše dete vozi brzo novi auto ili motor?! Ko je kriv što Vaše dete ne želi da uči? Ko je kriv što je u našoj zgradu lift prljav i pun otpadaka? Ko je kriv što moje dete ne može da se igra u parku, jedinom zelenilu u gradu, jer je travnjak prepun psećeg izmeta?! Ko je kriv što je dečije igralište prepuno pikavaca i plastičnih flaša od piva?!
Šta god nam ne valja, krivimo politiku, vlast, sistem… A za mnoge stvari smo krivi mi sami! Nije nam stalo! Jednostavno nam nije stalo! Baš nas briga za budućnost! Briga nas gde će živeti ova deca! Omladina je prepuna pogrešnih vrednosti. Mnoge od njih serviraju mediji i politika, ali ostatak se uči u porodici! Najlakše je okriviti drugog! Mi tada ne moramo ništa da radimo! Kriva nam je vlast, komšija, službenik, poslodavac…
U prilici sam da čujem omladinu: „Zašto ja da radim za te pare?! Bolje mi je da sedim kod kuće!“ Eh, kad se setim: volontirali smo, radili za nula dinara kako bismo naučili da radimo ono što volimo! Gurali smo se i stajali u redu ne bi li pokupili neko iskustvo više! Danas smo svi najpametniji. Živimo na visokoj nozi, trebaju nam najnoviji telefoni, automobili, ajfoni, ajpedi, laptopovi…
I da, zaista nam neće biti bolje! Ni za 150 godina! Ali, ne zato što je na vlasti ovaj ili onaj! Već zato što nas nije briga! Zato što očekujemo da će nam sve pasti sa neba! Zato što pokvarimo i uništimo sve što nam se da!
Jurimo za pogrešnim vrednostima. Malo dete dolazi uplakano iz vrtića, jer ga vršnjaci zezaju što ima polovnu garderobu! Šta mislite? Ko ga je tome naučio? Neki političar? Ili ima određen model ponašanja kod kuće? Roditelji se ubiše da deci obezbede sve, dok ih ona ne poštuju, nemaju obaveza, odgovornosti… Ali, sami smo krivi za to!
Zato, dosta negativnih komentara, loših vesti, negativnih pogleda na svet! Otvorite oči! Učite svoju decu! Budite sa njima! Nemojte sedeti u kafiću očekujući da će ih vaspitati neko drugi! Vrtić, škola i bilo koji drugi kolektiv ili organizacija ih ne može naučiti ono što Vi možete ukoliko ste funkcionalna i kvalitetna porodica sa normalnim vrednostima!
Prestanite da buljite u različite ekrane! Gledajte u svoju decu i posvetite im svaki slobodan minut! Pre ili kasnije će se Vaš uložen ili neuložen trud i te kako videti na njima! Probudite se na vreme! Nije kriv niko drugi osim nas samih!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
