Osećaj krivice i straha koji otežavaju posao roditelja

Kada bi roditelji zapisivali sve svoje sumnje, pitanja i nezgodne situacije koje im se dešavaju tokom roditeljstva, mogli bi izdati stotine zanimljivih knjiga. Mnogi strahovi im ne daju da sklope oči i mirno zaspu. Uvek je tu još neko: „Da li sam možda…? Šta ako sam…? Kako ću sad da…?“

Deca se bore sa različitim problemima tokom svog odrastanja. A naravno, za sve smo krivi mi – njihovi roditelji. Kad se nađemo u nekoj teškoj situaciji, opterećujemo se sledećim: „Da sam to uvidela na vreme… U čemu sam napravila toliku grešku? Možda sam trebala biti strožija… Eh, možda nisam trebao biti toliko strog… Možda sam trebala ostaviti posao i biti sa decom… Suviše sam bila opterećena spremanjem kuće… Možda sam se trebala razvesti na vreme… Nisam trebao da se razvedem, sigurno bi bilo drugačije…“ Ovakve sumnje se ne događaju samo kad je u pitanju nešto veliko. Dešavaju se na svakodnevnom nivou. Razmislite samo, nešto ćete pronaći…

Sasvim je normalno što toliko brinemo za svoju decu. Ali, ako dozvolimo da osećaj krivice i straha upravljaju našim poslom roditelja, mališanima ćemo doneti više štete nego koristi.

Savršen roditelj ne postoji. To nisu čak ni najbolji psihoterapeuti i psiholozi sveta. Svako od nas ponekad omane. Za početak, razgovarajte sa svojim prijateljima. Videćete da niste jedini. Svako od njih ima svojih muka, problema i doživljaja za prepričavanje koji se tiču dece i osećaja krivice.

Strah nas nigde neće odvesti. On je taj koji blokira. On je taj koji nam ne da da racionalno procenimo situaciju. Strah je prepreka koja nas sprečava da bilo šta uradimo valjano. Zato, prepoznajte ga na vreme. Počnimo od banalne situacije: dete Vam je palo u parku. Udarilo je nogu. Videli ste krv. Ono vrišti, a Vas je strah blokirao. Ne znate šta da radite. Dete vidi da ste prestrašeni. Počinje još više da vrišti. Polako, ne paničite. Niste jedini roditelj čije je dete palo, bez obzira koliko ga čuvamo. Šta više, ne poznajem ni jednog roditelja čije dete nije palo. Udahnite i reagujte. Ne razmišljajte šta je sve moglo da se desi.

Kada krivica počne da Vas opterećuje, setite se koliko toga dobrog ste uradili za svoje dete. I to na svakodnevnom nivou. Setićete se milion stvari. A Vi dozvoljavate da vas jedna jedina greška smesti u kategoriju lošeg roditelja. Da li je to baš tako? Posmatrajte svoje dete. Sigurno Vas obožava i ne može bez Vas (osim kada uđe u period puberteta i tera Vas od sebe).

Ne tražite od sebe nemoguće! Vi ste samo čovek/žena! Imate pravo i da se umorite, ne stignete sve što ste planirali, zakasnite, viknete, uradite bilo šta pogrešno! To nije nešto što Vas definiše. Definiše Vas ono što ćete uraditi posle toga. Na primer, zagrlite i izvinite se svom detetu, ako ste preterali. Uradite to i sa svojim suprugom. Niko Vas zbog toga neće posmatrati kao slabića, već suprotno od toga. Svi znamo koliko je teško priznati sopstvene greške.

Izbegavajte ljude koji Vam nabijaju osećaj krivice: „Joj, pa kako nisi pazila?! Kako je to moglo da ti se dogodi?! Zar ti nisam lepo rekla da…?! Nećeš ti to uspeti da izvedeš!“ Ako su Vam poznate ove rečenice, prestanite da delite svoja iskustva sa tim osobama. Najlakše je biti sudija i mešati se drugom u život.

Važno je da radite na sebi svakog dana. Naročito ako ste roditelj. Učite, učite i učite nove stvari! Grebite i pokušavajte! Ali, to ne znači da krivica i strah trebaju da Vam kroje roditeljstvo! Ukoliko u tome preterate, nećete biti bolji roditelj! Samo ćete ovaj predivan „posao“ pretvoriti u konstantan osećaj nezadovoljstva. Ne činite to sebi.

 

O. B.

diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut

Podeli ovaj tekst.

Ostavite odgovor