Svedoci smo ogromne medijske propagande o dečijim pravima. Godinama slušamo o njima na svakom koraku: medijima, školi, vrtiću, raznim institucijama i seminarima… Plakati su svuda oko nas. Šalju različite poruke. Neke od njih su korisne. Međutim, iskustvo i praksa pokazuju da nisu dobro „servirane“. Mnogi su ih doslovce shvatili i sada imamo ogroman problem u vaspitanju i ponašanju dece. Bukvalno govorimo o epidemiji lošeg vaspitanja. I ko je tu odgovoran?
Došlo je do toga da se poistovećuje autoritet roditelja, poštovanje granica i nasilje nad decom. O čemu mi to govorimo?! Nasilje nad decom je jedna stvar i treba je svakako prevenirati i najstrožije kazniti. Svako dete ima pravo na bezbrižno detinjstvo i normalan razvoj. Međutim, nemojmo brkati lončiće. Zbog površne i loše interpretacije o kojoj su govorili različiti „stručnjaci“ koji nemaju veze sa pedagogijom, psihologijom i roditeljstvom, već samo sa pravom i zakonom, napravljena je mnogo veća šteta. Bojim se, nepopravljiva.
Roditelji su po ceo dan na poslu zbog radnog vremena koje oduzima veliki deo svakodnevnice. Deca su prepuštena predškolskom i školskom sistemu u kojem nastavnik nema pravo ni da izbaci dete sa časa. U većini slučajeva nema pravo na bilo koji način kazne. Ono shvata o čemu se radi, pa tako izaziva i ne poštuje nastavnike, vršnjake, direktore. Bukvalno radi šta god želi. A za takvo ponašanje ne postoji nikakva sankcija. U najgorem slučaju prebacuje se u drugu školu gde nastavlja sa istim ili još gorim ponašanjem. Roditelji su nezainteresovani, jer očekuju da će školski sistem preuzeti brigu o celokupnom vaspitanju njihovog deteta.
Kada je krenula čitava propaganda o dečijim pravima u savetovalištu za mlade smo imali ogroman broj prijava „nasilničkog“ ponašanja roditelja prema deci. Moramo odreagovati po zakonu i pozvati Centar za socijalni rad. Međutim, kada smo malo bliže ispitali svaki pojedinačni problem, dobili smo sledeće izjave: „Moj tata se nasilnički ponaša. Vikao je na mene i oduzeo mobilni telefon, zato što sam popustio u školi. Zabranjeno mi je igranje igrica, dok ne popravim sve loše ocene. Zabranjeno mi je da se družim sa sumnjivim društvom koje koristi opasne supstance.“
Pitam ja Vas sada: „A šta biste Vi uradili kao roditelj?!“ Jel biste gurnuli svoje dete u ruke sumnjivom društvu?! Jel biste ga pustili da luta ulicama do ranog jutra, zato što mu se ne sviđa činjenica da u određeno vreme mora biti kod kuće?! Zar biste ga pustili da upropasti svoj život zato što mu je mrsko da uči?! Jer je u redu da dete od deset godina igra igrice do tri sata ujutru, a za pola osam mora biti u školi?!
Sva deca osim svojih prava, imaju i svoje obaveze i odgovornosti koje se nigde ne spominju. Umesto da se organizuju obuke, seminari i radionice koje će naučiti roditelje i pružiti im neophodne informacije, dali smo površne i zanimljive naslove u vestima i novinama kako bi dostigli što veću gledanost i čitanost! Mediji mogu da prikazuju bilo šta, a naša deca to gledaju! Čak i ako imate mogućnost da pratite svaki njihov korak ili ugasite televizor, oni će to sutradan čuti od svojih vršnjaka u školi. Dečiji uzori su postale gole pevačice i starlete!
Roditeljima je lakše da njihovo dete provodi sate na kompjuteru ili telefonu, jer na taj način imaju manje obaveza. Umorni su i žele da se posvete sebi. Bračni partneri više i ne razgovaraju. Svako gleda svoje probleme i svoju korist. A posle se čudimo što naše dete „odjednom“ počinje da pravi probleme. Roditelji, učinite sve što je u Vašoj moći da pravilno vaspitavate svoje dete. Ne očekujte to od nekog drugog, jer sve polazi iz primarne porodice. A za sve ostalo se borite! Mislite svojom glavom i ne dopustite pogrešna medijska „savetovanja“.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
