Kada postanemo roditelji, uradili bismo sve kako bismo zaštitili svoje dete. To je prirodan nagon i ništa nas u tome ne može i ne treba sprečiti. Međutim, moderno roditeljstvo sa sobom nosi mnogo grešaka. Želimo da nam dete odraste u srećnu, samostalnu i odgovornu osobu koja će znati da se snađe u različitim situacijama. A onda mu, mi kao roditelji, stajemo na put.
Zamislite sledeću situaciju: devojčica ima tri godine. Roditelji su joj izuzetno strogi. Ne sme da izrazi svoj stav, mišljenje, interesovanje, radoznalost…Oni smatraju da je to čin bezobrazluka. Vremenom ona zaista nauči da ćuti i sluša. Sudeći po strogim roditeljima, to je vid poslušnosti. Ponosni su na svoje dete. Gde god je ostavite, ona je mirna. Sluša roditelje i vaspitače…
Međutim, u vrtiću sretne vršnjaka koji počinje da je štipa. Sutradan on je šutne. Iz milion razloga, niko ne odreaguje na ovu situaciju. Devojčica je u početku to govorila svojoj mami. Međutim, ona joj je rekla: „Nemoj da si takva tužibaba! Sigurno si nešto uradila pre toga! Nije te uštinuo iz čista mira! Moraš da se snađeš sama!“
Međutim, niko joj ne objašnjava šta taj pojam zapravo znači. Devojčica ćuti i trpi. Kada treba da iznese svoje mišljenje, ona ga ne izgovara. Od malih nogu to je ugušeno od strane roditelja, jer je bilo protumačeno kao znak prkosa, bezobrazluka i neposlušnosti. Čak i kad je htela da se požali, na to nije imala prava.
I ona počinje da se „snalazi sama.“ Ona ćuti i trpi. Pošto joj je samopouzdanje ugušeno, ona misli da to tako treba. Normalno je da je neko uštine. Normalno je da je vršnjak šutne. Normalno je da se uvek složi sa drugima, bez obzira koliko njoj to ne odgovara. Onda krene u školu. Vršnjačko nasilje izmiče kontroli. Uđe u pubertet i ima svoju prvu simpatiju. Kasnije i momka. Ponekad on vikne na nju. Ona misli da je to normalno. Sve dok ne odraste i uđe u partnersku vezu gde biva zlostavljana.
Međutim, ona nije kriva! Ona je tako naučena! Ali, nemojte misliti da se nasilje događa samo osobama koje imaju nisko samopouzdanje. Nasilje se može dogoditi svima! Čak i najjačoj osobi! Čak i onoj čiji su roditelji najmanje grešili. Razlika je samo u tome kako ćemo odreagovati na nasilje. Da li ćemo dozvoliti da se neko prema nama ponaša na ružan način ili ne!
Svi smo mi drugačiji. Mnogi faktori utiču na formiranje naše ličnosti. U početku su to samo roditelji. Kasnije su uključeni i drugi ljudi. Onda i mediji. Nema pravila oko toga ko može biti izložen nasilju bilo koje vrste. Ali, ima razlike u sledećem: dete koje je moglo da iznosi svoje mišljenje i isproba svoju radoznalost ispred svojih roditelja, izgradilo je jače samopouzdanje. Ono je moglo da dođe kući i kaže roditeljima: „Onaj dečak me je uštinuo.“ Roditelji su je saslušali. Iako im je došlo da naprave haos na svim poljima, oni su ostali smireni. Sutradan su otišli do vrtića i porazgovarali sa vaspitačicom. Kolektiv je reagovao. Sa detetom se radilo. Možda tom dečaku nije imao ko da objasni da se to ne sme, da to nije lepo i da takvim svojim ponašanjem povređuje ljude oko sebe. A devojčica je naučila da to nije normalno i da niko nema pravo da joj učini bilo šta što joj ne prija!
Suština je u tome da roditelj postavlja granice i bude dosledan. Ali, istovremeno mora dati krila svom detetu. Nije dovoljno da mu kaže: „Moraš da se snađeš!“ On mora da nauči dete kako da se snađe, kako da reaguje u opasnim situacijama, šta da učini. Naučite dete da jasno stavi do znanja do koje granice će trpeti određeno ponašanje. Nemojte zahtevati slepu poslušnost i gušiti svaki dečiji izraz.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
