Živimo u vremenu kada nemamo ni trenutka odmora. Roditelji nisu nikad više radili. Sve se brzo odvija. Svuda jurimo. A opet, mnogo toga ne stižemo. Što je najgore, nemamo vremena za svoju decu. Kao da su nam neke druge stvari prioriteti. A dobro znamo da ih volimo najviše na svetu i da bismo dali sve za njih.
Svaka mama zna koliko crtaći i igrice mogu da pomognu kada su nam deca mala, a mi moramo da spremimo ručak. U suprotnom, dete nam se mota oko nogu, ništa ne stižemo na vreme, bojimo se da se ne ispeku… Ovako, pustimo im crtani film i opuštenije smo. Međutim, kad već ono tako mirno gleda svoje omiljene junake, pomislimo: „Hajde da uradim još samo ovo!“ I ta jedna stvar, nekako, više nije jedna, već deset. Nismo ni trepnule, prošlo je već tri sata, a dete nam i dalje sedi ispred televizora. Kad samo pomislite šta je sve propustilo!
Kada smo obavili barem deo kućnih obaveza, grize nas savest: „Subota je, a ja nisam provela ni malo vremena sa svojim detetom. Iskupiću se i odvešću ga u igraonicu. Tamo mu neće biti dosadno!“ Odvodite dete u igraonicu, kad tamo video igrica koliko želite! Neka deca skaču i igraju se, dok većina bulji u ekrane. Vozi sportske automobile ili se bori sa lošim likovima. Pa kad je već ono tako zauzeto i srećno, sešćete u prvi kafić i popićete svoju kafu na miru. Ili ćete obaviti kupovinu, kad se već nalazite u tržnom centru…
Zaglavili ste na poslu. Danas je bila prava ludnica. Niste stigli da skuvate ručak. Nema veze, pokupićete dete iz škole i uzeti nešto usput. Neće mu biti ništa ako pojede parče pice. Međutim, kada malo bolje razmislite, čitavog meseca je prava ludnica i često ste kupovali brzu hranu. Priznajete, loše se hranite. Priznajete, Vaše dete ni jednom nije učestvovalo u zajedničkom spremanju obroka. Niste ga naučili kako se kuva pileća supa. Niste zajedno pravili kolače. A tako biste uživali u priči i zajedničkom smehu. Nemamo predstavu koliko bi dete uživalo u vremenu koje provede sa roditeljima. A sve ga je manje i manje.
I tako iz dana u dan. Stižemo da popijemo kafu sa drugaricom. Stižemo da odemo na manikir i masažu. Stižemo da odemo kod frizera. Pa čak i da se bavimo nekom rekreacijom. Pratimo sve trendove. Svakodnevnica je u mnogome olakšana. Zašto bismo se mučili da napravimo ukusnu tortu, kada istu možemo kupiti na putu do kuće?
U pravu ste. Lakše je. Ostaje nam vremena za neke druge stvari. A zaista, kada su nam deca mala, treba nam pomoć sa svih strana. Međutim, gubimo iz vida veoma važnu stvar. Učimo decu da ne trebaju ni malo da se potrude. Učimo ih da trebaju samo juriti novac i sebi će moći da priušte sve. Međutim, da li je to zaista tako?
Da li novac može da kupi to zajedničko vreme sa mamom, dok smo se smejale i prosipale brašno po kuhinji? Da li novac može da nam kupi onu sreću kada smo sa tri godine uspeli pravilno da zakačimo štipaljku na našu omiljenu majicu? Bile smo toliko ponosne. Da li novac može da kupi onu sreću kada se posle napornog dana svi okupimo za večerom i prepričavamo zanimljive događaje? Sećate se onog mirisa svežih kiflica sa džemom, kada se vratite iz škole? Samopouzdanje nam je raslo do neba kada smo kosili travu sa tatom i mislili da smo osvojili svet naučivši to.
Ponekad je u redu pribeći prečicama. Ali, vodite računa da Vam to ne postane navika. Propustićete život jureći pogrešne vrednosti. A što je još gore, tome ćete naučiti i svoju decu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
