Sigurno ste već nekoliko puta „uhvatili“ svoje dete kako se zbog nečega iznerviralo. Uporno pokušava da složi kockice, ali mu ne ide. Počinje da besni. Ali, ne odustaje, već na isti način pokušava da reši problem, koji se može rešiti samo uz pomoć nekog drugog pristupa.
Došli ste u posetu prijateljima. Vaše dete je slučajno udarilo drugo dete (tokom igre, nepažnjom). Drugo dete počinje da plače, a Vaše dete se skamenilo od straha. Odjednom i ono počinje da plače. Uplašilo se. Boji se. Zna da je učinilo nešto pogrešno. Ali, još uvek nema kapaciteta da pravilno odreaguje (na primer, pomogne drugom detetu ili mu se izvini i zagrli ga). Na kraju, više tešite sopstveno dete, nego dete koje je povređeno, jer je ono već odavno prestalo da plače.
Iako želimo da zaštitimo decu od svih nemilih događaja, to jednostavno nije moguće. Sve češće će se nalaziti u njima. Umesto što želimo da ga zaštitimo, mnogo je bolje naučiti ga kako da reaguje u tim situacijama.
Pre svega, morate biti svesni sopstvenih reakcija na probleme i prepreke. Način na koji se Vi suočavate sa njima, prenosite i na svoje dete. Ako počnete da paničite kad dete padne, detetu ćete uterati neopravdan strah. Zbog toga će i ono svoj pad shvatati kao nešto strašno, iako se možda nije jako ni udarilo. A svako dete padne i udari se s’vremana na vreme.
Kad god Vam dođe uplakano dete, upitajte ga šta se dogodilo. To je jedini način da se upoznate sa činjeničnim stanjem. Dete će naravno uneti i svoja osećanja koja su njemu jako strašna. Vi se i dalje držite toka razgovora, jer ćete ga navesti da trenutnu situaciju sagleda iz drugog ugla.
Na primer, dolazi Vam uplakano dete. Pitate ga: „Šta se dogodilo?“ Dete Vam odgovara da je slučajno udarilo svoju drugaricu tokom igre i da ona sada plače, jer je jako boli. Odlazite do drugarice. Pomazite je. Pitate je da li je dobro. Ona se već smiruje. Pogledate joj rukicu. Vidite da nije ništa strašno. Kažete svom detetu da se izvini. Ono to čini. Oboje su se smirili i nastavljaju igru. Ovim svojim primerom pokazujete detetu kako da postupi sledećeg puta. On to neće odmah učiniti. Ali, posle velikog broja ponavljanja hoće.
Upitajte ga kako se oseća. Veoma je važno da naučite dete da bude svesno svojih emocija, čak i kad nisu prijatne. Kada postanu svesna njih, lakše će se izboriti sa njima i brže smiriti.
Kada se umire, obavezno ih pitajte šta su naučili u toj problematičnoj situaciji. Gledajte da to ne bude suviše rano, dok su još pod ogromnim dejstvom emocija, ali ni suviše kasno (kada su već i zaboravili šta se dogodilo). Na taj način ih primoravate da razmisle o svemu i zadrže se tamo gde su pogrešili.
Zatim ih pitajte šta će sledeći put uraditi kada se nađu u istoj ili sličnoj situaciji. Ovim pitanjem ih podstičete da naprave plan. Pomozite im u tome. Ispričajte neku svoju situaciju u kojoj ste pogrešili.
Nećete uvek biti uspešni u ovome. U početku dete možda neće moći da isprati sve korake, naročito ako je mlađe. Vodite računa da ovo činite što češće, kako bi utkali detetu ovakav način razmišljanja. Budite uporni i posle određenog vremena ćete videti rezultate, a samopouzdanje i samostalnost Vašeg deteta će sve više rasti.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
