Ne postoji niko ko poznaje svoje dete bolje od posvećenog roditelja. Poznajete ga bolje i od njega samog. Da li je to majčinski instinkt ili nešto drugo, sasvim je nevažno. Važno je da je Vaše dete drugačije u poslednje vreme. I to Vas brine.
Ne raduje se više onako iskreno. Tih je. Ćutljiv je. Da, možda je sazreo i odrastao. Možda je u pitanju neka faza. Ako je starije, verovatno ga drma pubertet. Ali, šta ako je u pitanju nešto drugo? U nekim momentima biva agresivan. Ljut je. Nervozan je. Sve ga iritira.
Ako je malo – baca igračke i grubo je prema Vama. Ako je starije, lupa vratima sobe. I to tako traje danima… Nije u pitanju ni kiša, ni loše vreme, ni jedinica u školi… Ukoliko Vaše dete postane vidno i značajno drugačije nego što inače jesete, vreme je da Vam se upali crvena lampica!
Vaša prva reakcija – bes! „Ne može on tako da se ponaša! Nevaspitano derište!“ Kažnjavate ga. Oduzimate mu igračke, branite kompjuter i telefon ili ima zabranu izlaska iz kuće! Sve zavisi kojeg je uzrasta!
Ali, kada Vas prođe ta prva reakcija besa, zapitajte se šta se dešava sa Vašim detetom. Možete čuti stvari koje će Vas iznenaditi! Ukoliko budete znali kako da mu priđete na adekvatan način, možete čuti sve ono što psiholozi slušaju ili zaključuju u savetovalištima:
„Mama i tata nisu nikad kod kuće! Sve ih manje viđam! Uvek imaju nekih obaveza! Ne čuju me! Šta god da ih pitam, ne obraćaju pažnju! Uvek imaju nešto važnije od mene! Donose posao kući! Kao da nije dovoljno što sam ceo dan u školi!“
„Kada su kod kuće, svađaju se! Ne mogu to više da slušam! Ne zna se ko više viče! Onda tata ode! Zalupi vrata! Nema ga satima! A mama plače u sobi! Ne znam šta da joj kažem! Ne znam da li sam ja nešto uradio! Da li su moji roditelji nesrećni zbog mene?! Biću dobar! Samo da prestanu da se svađaju!“
„Ne treba mi nov telefon! Ni najnoviji model patika! Ne treba mi letovanje na skupim destinacijama! Ni ručkovi u skupim restoranima! Hoću da sednemo zajedno! Pričamo! Smejemo se! Hoću da vidim nasmejanu mamu! I tatu koji ne lupa vratima!
„Stalno me zezaju vršnjaci u školi! Govore mi da sam smotan! Zezaju me, jer nemam novu jaknu! Nosim onu polovnu, koju je nosio moj brat prošle godine! Nisam interesantan jer učim! Ne znam šta da pričam sa njima! O igricama ne mogu, jer moji roditelji nisu imali para da uplate internet već tri meseca!“
„Moji roditelji me ne vole! Vole samo moju sestru! Ona je dobar učenik! I stalno me porede sa njom! Mrzim je! U svemu je bolja od mene! Mrzim svoje roditelje! Zašto im nisam dovoljno dobar?!“
Dete nema potrebnog iskustva i znanja da bi se tako hrabro suočavalo sa svim životnim problemima! Ili da tako spretno kukavički izbegava sve prepreke kao mi. Zato, razmislite. Sednite i popričajte sa svojim detetom. I to ne samo jednom. Pričajte sa njim svakog dana! Bolje da to uradite Vi, nego da problem naraste do mere kada morate zatražiti stručnu pomoć! Posvetite mu neophodnu pažnju! Možda se iza tog bezobrazluka i razmaženosti krije mnogo više!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
